Magnus TMC

Nad papirima rasutim u velikom metežu vidim kovertu sa svojim imenom, već sam bio zaboravio na nju, da, pristigla je juče, od Valida, mog izdavača, tog krvopije, šta li hoće taj krmak kada me poziva u svoju kancelariju, otići ću tamo popodne, čak ni šešir nemam da se dostojno predstavim, nosim stari kišobran a on to možda ni ne primećuje, taj pacov retko obraća pažnju na takve stvari, tip i dalje živi u prošlom veku, ima bankarski račun pun do krova, njegova čekovna knjižica ima listova koliko i Biblija, ali štedi koliko može, kladim se da ni ne ruča samo da bi uštedeo, taj debeli stršljen morao bi bolje da mi plaća, smatra sebe velikim gospodinom jer ima pola tuceta dobrih knjiga, na kraju krajeva, šta mi preostaje nego da odem, nije to mnogo posla, mnogo mi duguju, ali malo plaćaju, dođavola sa svim tim, dođe mi da pocepam pismo; sve u svemu, znam da ću otići tamo.

Broj strana: 120
Pismo: Latinica
Povez: Mek

Ko je onda bio tamo? Bibijano ne zna. Jedino što je u tom trenutku možda znao bilo je da želi da ode, da se oprosti od Ruis-Tagla i da se više nikad ne vrati u taj goli i krvavi stan. Tim rečima. Mada, tako kako ga opisuje, teško da je stan mogao da bude besprekornije sređen: čistih zidova, knjiga složenih u metalnu policu, fotelja pokrivenih sa dva južnjačka ponča. Na drvenoj klupici bila je Ruis-Taglova lajka, koju je jednog popodneva iskoristio da nas privoli da napravi fotografije svih članova radionice. Kuhinja, koju je Bibijano video kroz pritvorena vrata, izgledala je normalno, ništa od gomila prljavog posuđa svojstvenih kući studenta-samca…

Broj strana: 147
Pismo: Latinica
Povez: Mek

Krimić kakav nikada niste čitali: zbog teme žrtvovanih dama koje završavaju u javnim kućama, zbog toga što se teška tema čita sa lakoćom usled iskupljujućeg humora meksičkog pisca, neobičnih ljubavnih priča kakve nastaju i u najsloženijim okolnostima i jednako maštovite strukture u kojoj se svaka upotrebljena reč i svaki motiv pravdaju i koriste do kraja, redosledom koji niko ne može da predvidi.

Ovaj roman ne pripada ni policijskom žanru ni „crnom romanu“. Pisac ne želi da plete radnju oko zločina, već je njegov cilj da prenese dijaloge i scenografiju na osnovu svedočenja i novinskih članaka koji su objavljeni po otkriću zlodela koja su počinjena. Ali je nemoguće otrgnuti se ironiji ako pogledamo imena glavnih junaka. Ko bi mogao da pomisli da su žene koje se zovu Arhanđela i Serafina u stanju da počine takve strahote? Ali pisac se tu ne zaustavlja: jedan od bordela koji je u vlasništvu pomenutih sestara se zove Lepi Meksiko, krajnje sarkastičan naziv za jednu zemlju prepunu nasilja.
(El Pais, Madrid)

„Ljudi se smeju stvarima koje uopšte nisu smešne. U ovom romanu, na primer, postoji niz situacija koje čitaoce teraju na smeh. Recimo, kad neko misli da može vrelom peglom da izleči nekoga, to može biti smešno, ali je situacija zapravo grozna, jer se tu radi o ubistvu.“
(Horhe Ibarguengoitija, intervju za časopis Vuelta – objavljen 1985.)

Broj strana: 176
Pismo: Latinica
Povez: Mek