Betina Anton

TROPSKA BAVARSKA

Kako se krio dr Mengele

Rezultat ovog istraživanja je jedna izuzetna priča, pravi triler zasnovan na stvarnim činjenicama, gde su korišćene reči koje su izrečene i zabeležene u intervjuima ili dokumentima o Jozefu Mengeleu. Veliko pitanje ove knjige je kako je zločinac ovih razmera, skupa sa svojim saradnicima, mogao da prođe potpuno nekažnjeno. Betina Anton je rođena u Sao Paulu, diplomirala je novinarstvo na Univerzitetu u Sao Paulu i završila master na Međunarodnoj školi za ekonomiju i političke nauke u Londonu. Dobitnica je najprestižnije brazilske nagrade za novinarstvo „Vladimir Hercog“ za svoj serijal u kome je istraživala ljudska prava. Oprema redakcijska.

 

 

 

Istraživanje „opasnog“ predmeta

 

 

Jedno od mojih najranijih sećanja vezano je za jednu učiteljicu. To nije bila obična učiteljica, mada je tako izgledala.

Tante Liselot je imala ten Evropljanke, bila je mršava i kosa joj je bila uvijena u trajnu kao kod većine žena tih osamdesetih godina. Ni jedno dete je nije zvalo Teta – već „Tante“ – bila je to tek jedna od uobičajenih stvari u školi koja je predstavljala malo germansko ostrvo u srcu Santo Amara, u državi Sao Paulo. Obraćala mi se na mešavini portugalskog i nemačkog jezika, što je u meni budilo poznati osećaj jer sam na to navikla u sopstvenom domu. U hladna jutra majka bi me slala u školu sa donjim delom pidžame koji sam nosila ispod ostale odeće. Tante Liselot je bila ta koja bi mi skidala te viškove slojeva odeće čim bi sunce ogrejalo ili kada bi se ugrejali od igranja. Sećam se da sam se krila ispod njenog stola kada nisam želela da učestvujem u nekoj školskoj aktivnosti sa ostalom decom. Naša učionica je imala ogromne prozore kroz koje si mogao da vidiš baštu. Takođe se sećam kako bi razuzdano trčali po travi i kako sam volela da stiskam crvene cvetove za koje smo govorili da su iznutra puni meda. Niska drvena ograda i ružičasti grmovi azaleja delili su nas od ostatka škole i „velikih“ đaka. U tom malom svetu osećala sam se bezbedno.

Međutim, jednog dana stvari su se iznenada promenile. Neko nas je upozorio da Tante Liselot neće više doći. Otišla je bez pozdrava. Samo je, u sred polugodišta, iznenada prestala da dolazi. Druga žena, koje zaista ne mogu tačno da se setim, trebalo je da je zameni i to je bilo to. Imala sam samo šest godina i čudno se osećala kada sam iznenada ostala bez svoje učiteljice. Zašto više neće da dođe? Šta se desilo? Osećala sam da je žamor odraslih oko ove teme imao notu ozbiljnosti. Nisam tačno znala o čemu se radi, ali na osnovu mog dečijeg opažanja shvatila sam da nešto nije u redu.

Tek kasnije, kao odrasla, saznala sam da je Tante Liselot, kojoj su svi roditelji poveravali svoju decu svakog jutra, štitila tada najtraženijeg nacističkog zločinca na svetu – Jozefa Mengelea.

Celu deceniju je moja učiteljica tom beguncu pružala gostoprimstvo u sopstvenom domu u Bruklinu, u kraju koji se nalazi nedaleko od škole u okrugu Santo Amaro, u južnom delu države Sao Paulo. Vikendima su on i njena porodica odlazili na malu farmu u opštini Itapeserika da Sera, kao i na odmor, na plažu u mestu Bertioga. On je čak dolazio i do samih vrata naše škole kako bi pokupio Liselot sa proslave „Feste Žunine“, tipičnog brazilskog praznika koji se odigrava u mesecu junu, pri čemu niko nije sumnjao u identitet tog starca, koji je na sebi imao prelepi mantil u evropskom stilu i filcani šešir. Liselot ga je direktoru škole predstavila kao porodičnog prijatelja. To nije bilo nešto što bi podstaklo sumnju u školi u kojoj se okupljala nemačka zajednica. Praktično su svi imali nekog rođaka iz Nemačke, Austrije ili Švajcarske. Liselot je takođe bila ta koja je 1979. godine sahranila Mengelea pod lažnim imenom na groblju Embu, kako niko ni nakon njegove smrti ne bi otkrio njegov pravi identitet. Ovim trikom je obmanula vlasti, lovce na naciste i žrtve koje su tražile pravdu. Više od šest godina Liselot je mislila da je cela ta priča prošlost koja je i bukvalno zakopana.

Kuća u kojoj je živela porodica Bosert, u Bruklinu, u Sao Paulu, i mesto gde je Mengele bio pozivan na večere, pa čak i da prenoći

Držala se svoje uobičajene rutine, podučavajući mlađu decu u „Nemačkoj školi“. Međutim, u junu 1985. tajna je neočekivano izašla na videlo i njen život se potpuno okrenuo. Ne samo da je učiteljica naglo morala da napusti školu, već ju je cela zajednica gledala sa negodovanjem, dobijala je anonimne pretnje preko telefona i nekoliko puta morala da se pojavi pred Upravom Federalne policije radi davanja iskaza. Na kraju je osuđena za tri kriminalne radnje: skrivanje begunca, unošenje lažnih podataka u javni dokument i korišćenje lažnog dokumenta. Od ukupno 34 godine koliko je Mengele živeo krijući se posle Drugog svetskog rata, najmanje 18 je proveo u Brazilu, a poslednjih 10 pod zaštitom Liselot i njenog supruga. Tokom čitavog tog vremena, Liselot nikad ozbiljno nije ni pomišljala da ga preda policiji. Naravno, da je to priznala šerifu Federalne policije, imala bi ozbiljne probleme sa zakonom. Stoga je izabrala položaj žrtve i rekla da se bojala da o Mengeleovom boravku u Brazilu obavesti vlast jer je dobijala pretnje. Ljudi koji su bili u vezi sa ovim nacističkim lekarom navodno su joj govorili da, ukoliko želi da zaštiti svoju decu, bolje da drži jezik za zubima. Ova verzija može biti čak i istinita, ali svakako nije bila potpuna. Duboko u sebi, Liselot je verovala da nije učinila ništa loše time što je štitila najtraženijeg nacističkog zločinca. U obrazloženju koje je dala, rekla je (da navedemo njene reči) da je želela da „u najboljoj nameri“ pomogne osobi „u problemu“, prijatelju. Ipak, Mengele definitivno nije bio tek običan „prijatelj“. On je bio begunac od pravde u Nemačkoj, odgovoran za nebrojena ubistva, kako navodi nalog za hapšenje koji je izdao Sud pravde u Frankfurtu. Istina je da je Mengele ušao u život Liselot koristeći lažno ime, tako da u početku nije bilo načina da ona sazna ko je on u stvari. Kada je vremenom otkrila njegov pravi identitet, već je bilo kasno: postali su bliski i cela porodica ga je zavolela. Bombastično otkrovenje da je taj čovek, u stvari, bio zločinac, nije pokvarilo njihove odnose. Čak naprotiv. Liselot je ostala odana svom prijatelju do kraja.

Njen suprug Volfram je rekao policiji da je Mengele znao da ga u celom svetu traže za zločine koje je počinio između maja 1943. i januara 1945. godine, što je period od skoro godinu i osam meseci tokom koga je bio lekar u Aušvicu.

Suprotno onom što većina ljudi misli, on nikad nije bio glavni lekar tog ogromnog kompleksa za istrebljivanje. Ta pozicija je pripadala doktoru Eduardu Vircu, odgovornom za sve medicinske aktivnosti u najvećem nacističkom koncentracionom logoru.

Kompleks je bio toliko veliki da su ga podelili na tri podlogora: Aušvic I (glavni logor ili Stammlager), Aušvic II (Birkenau) i Aušvic III (Monowitz). Dr Mengele je tu započeo svoju karijeru kao glavni lekar zadužen za „ciganski logor“. Reč „Ciganin“ je vremenom poprimila pežorativno značenje za ljude romske pripadnosti, te će ovde biti korišćena isključivo pod navodnicima kako bi se što vernije prikazale opisane istorijske situacije. Kada je kompletan blok Roma likvidiran i blizu 3.000 muškaraca, žena i dece poslano u gasne komore, unapređen je na poziciju glavnog lekara u logoru Birkenau.

Izvor: Dnevni list Danas / 19.02.2025