Delo Klare Kampoamor „Španska revolucija iz ugla jedne republikanke” na način vrsnog ratnog reportera progovara o početku Španskog građanskog rata

 

Izdavačka kuća „Rio Magnus” objavila je knjigu Klare Kampoamor (12. 02. 1888 – 30. 1972) „Španska revolucija iz ugla jedne republikanke”, u prevodu sa španskog Vladimira Matkovića. To je delo španske političarke i feministkinje poznate po svom aktivizmu i borbi za ženska prava, uključujući i pravo glasa tokom pisanja Španskog ustava iz 1931. godine.

Njeni roditelji bili su pripadnici radničke klase, pa je sa 13 godina počela da radi kao krojačica, a kasnije se našla na brojnim pozicijama u vladi. Zatim je upisala pravo na Univerzitetu u Madridu i postala je aktivna članica ženskih organizacija i kandidovala se i dobila mesto u ustavotvornoj skupštini 1931. godine, zajedno sa još dve žene, iako žene u Španiji, u to doba, nisu imale pravo glasa. Njeno delovanje uticalo je na to da novim španskim ustavom bude zagarantovano opšte pravo glasa, a time i žensko pravo glasa. Pošto je izgubila mesto u parlamentu i jedan period bila i ministarka, napustila je Španiju, tokom Španskog građanskog rata. Preminula je u Švajcarskoj, a njen pepeo je kasnije prenet u San Sebastijan.

U knjizi „Španska revolucija iz ugla jedne republikanke” ona daje autentično viđenje nadolazećih sukoba, iz ugla pravog ratnog izveštača, međutim, vrednost ove knjige je u tome što pobunu nacionalista nije videla crno-belo, već je predočavala širu sliku, a u svemu je najviše bila zabrinuta za sudbinu Španije:

„Lako je razumeti da trijumf jedne od strana neće rešiti pitanje vlade Španije. Pobednička strana će videti izbijanje unutrašnjih borbi između veoma suprotstavljenih strana, a svaka od njih pokušava da ubere plodove pobede samo za sebe. Nije, dakle, nerazumno predvideti da započeta borba ne predstavlja ništa drugo do ogroman gubitak energije, jer će se posle pobede jedne od dve grupe agitacija ponoviti, a najjača partija na kraju će pobediti ostale, nametnuvši tešku diktaturu. Ono što nas za sada interesuje jeste da naglasimo da su reči poput demokratija ili fašizam, koje su namenjene tome da budu ispisane na zastavama vlasti ili pobunjenika, potpuno neprimerene i ne dozvoljavaju da se objasne ciljevi građanskog rata niti da se taj rat opravda”, pisala je Klara Kampoamor.

Klara vidi i jedne i druge potpuno objektivno, tvrdeći da „je zvanično priznato da tom ustanovljenom pokretu nije pripisan apsolutno ili potpuno fašistički cilj. I s druge strane, ne bez razloga, elementima vlasti negiraju status čistih i autentičnih predstavnika demokratije”. A navodi i to da su ustanici od početka „pokazali vrlo malo jedinstva”. Nastalo je opšte šarenilo obeležja:

– Tako su se radio-emisije iz raznih pobunjeničkih prestonica završavale različitim himnama: dok je u Burgosu svirala fašistička himna, u Sevilji je svirana himna „Rijego” (republikanska nacionalna himna), a u drugim su se svirali jednostavni vojni marševi. Tek posle tri nedelje prestao je da se čuje „Rijego”, dok se, s druge strane, fašistička himna nije izvodila svuda. Isto se desilo i sa zastavom: u svim pobunjenim pokrajinama i dalje se vijorila trobojna zastava republike. Tek posle 15. avgusta – mesec dana posle ustanka – zastava je zamenjena starom španskom zastavom na kojoj je umesto monarhijskog baštinjen republikanski grb.

Klara u španskom nacionalnom požaru uviđa suštinu, a to je da su pobunjenici ustali protiv vladavine prava, uspostavljene nakon izjašnjavanja naroda:

„Ustali su protiv vlade rođene iz Kortesa sa levicom u većini, formirane posle izbora u februaru 1936. godine. Moguća pobeda pobunjenika koja bi potvrdila večitu formulu da se ’sila nameće desnici’ poziva nas da ispitamo koji su to motivi mogli da budu jači od poštovanja narodne volje da se pobunjenici navedu da se takvom silom i u tolikom broju bore protiv pravne države. Razmotrimo prvo dve političke karakteristike Španije: političko vođstvo masa, a onda stanje demokratske zrelosti tih masa, odnosno u kojoj meri su mase u stanju da shvate neizbežne posledice svog izbornog delovanja. Što se prve tačke tiče, primećujemo da Španija nije zemlja partija već zemlja mišljenja. Broj članova registrovanih u Madridu, između dve glavne partije – republikanske levice i socijalista – veoma je rečit u tom smislu (…)”

Klara Kampoamor izbijanje ustanka vidi prevashodno kao krizu demokratije, ali i odsustvo brze vladine reakcije na naoružavanje nacionalista:

„Mlada španska Republika se pet godina naizmenično klatila između klime ekstremističkih rešenja levice i desnice. Ovo nesumnjivo pokazuje njeno snažno zdravlje, ali takođe pokazuje da ne postojeorganizmi, ma koliko jaki, koji mogu da se odupru opasnim eksperimentima političkih šegrta. Usledila je onda opasna kriza. Desnica je osetila oštru zabrinutost, koja se u njoj budi zbog drugog ekstremističkog pokušaja levice. Sudeći, ne bez razloga, da Španija u suštini nije bila ništa drugo do teatar čiste revolucionarne borbe, koju su naizmenično usmeravale dve političke krajnosti, iza krhkog paravana pravnih institucija, preskočila je sve faze i bacila se u arenu da to pitanje reši silom oružja. Od početka borbe, ponos dve zaraćene sile sakrio je od njih ozbiljnost situacije i opasnost da propuste – kao što je vlada učinila – priliku da prekinu borbu sa kabinetom pomirenja koji je predložio gospodin Martines Bario”, analizira Klara.

A ovako je sve počelo:

„Popodne 17. jula, gospodin Prijeto, vidno zabrinut, doneo je u parlament vest o ustanku garnizona u Melilji, uporištu španskog Protektorata u Maroku. Već 18. jula ustanak se proširio na trgove Tetuana, Laraće i Seute, a zatim je izbio u glavnim vojnim uporištima na Poluostrvu – Navari, Burgosu i Sevilji. Dana 20. jula na red su došli garnizoni Madrid, Alkala de Enares i Gvadalahara. Počeo je Treći španski građanski rat”, piše Klara Kampoamor. Ona borbu posmatra i sa strane vlade, pa se pita da li ju je ustanak iznenadio. Sama daje odgovor, uz detaljne opise stanja: „Čini se da na to ukazuje zabrinuto raspoloženje ministara po hodnicima Kortesa. Vladine milicije, nedisciplinovane, često su pribegavale pretnjama, a mnogo puta su i zamerale vladi kako je bila gluva i slepa na pripreme za ustanak. Optužili su je da, došavši na vlast u februaru nakon dve godine desničarske vlade, nije bila u stanju da predvidi i preduzme neke mere po pitanju vojne pobune i da su, pod pokroviteljstvom gospodina ministra rata Hila Roblesa, prilikom izvođenja vojnih manevara u planinskim lancima.

Gvadarama i Somosijera u okolini Madrida podizana utvrđenja kao da se sprema rat. Kad je o vladi reč, njene prve korake trebalo je usmeriti ka rušenju navedenih utvrđenja, koja su nepotrebna i predstavljaju pretnju u smenjivanju vojnih vlada koje je desnica poverila bivšim monarhijskim vođama. Ništa se nije preduzelo, vlada nije ni videla niti je procenila opasnost koju bi te suviše vidljive pripreme mogle da izazovu.”

Predsednik vlade Martines Bario bio je poražen i izgubljena je prilika da pokolj bude sprečen, on je po završetku Španskog građanskog rata 1939. godine emigrirao za u Francusku. Evropa će i sama uskoro potonuti u mrak Drugog svetskog rata, višedecenijska tama nadvila se i nad Španijom. Klara Kampoamor zaključuje sudbonosnim tonom:

„Užasan Građanski rat ubrzo je počeo. Kakav god sud budućnost bude rezervisala za predsednika Manuela Asanju, moderatora moći republike, nadajmo se da će imati prilike da pročita knjigu Dostojevskog ’Zločin i kazna’”.

Izvor: POLITIKA, 24. avgust 2025.