Nad papirima rasutim u velikom metežu vidim kovertu sa svojim imenom, već sam bio zaboravio na nju, da, pristigla je juče, od Valida, mog izdavača, tog krvopije, šta li hoće taj krmak kada me poziva u svoju kancelariju, otići ću tamo popodne, čak ni šešir nemam da se dostojno predstavim, nosim stari kišobran a on to možda ni ne primećuje, taj pacov retko obraća pažnju na takve stvari, tip i dalje živi u prošlom veku, ima bankarski račun pun do krova, njegova čekovna knjižica ima listova koliko i Biblija, ali štedi koliko može, kladim se da ni ne ruča samo da bi uštedeo, taj debeli stršljen morao bi bolje da mi plaća, smatra sebe velikim gospodinom jer ima pola tuceta dobrih knjiga, na kraju krajeva, šta mi preostaje nego da odem, nije to mnogo posla, mnogo mi duguju, ali malo plaćaju, dođavola sa svim tim, dođe mi da pocepam pismo; sve u svemu, znam da ću otići tamo.

Broj strana: 120
Pismo: Latinica
Povez: Mek

Iako je u Maevom delu žensko prisustvo bitno, razjašnjeno i neophodno, u patrijarhalnoj tradiciji to nije tako. San o Bogu Ocu koji sâm stvara ljudsko muško stvorenje jednostavnim izgovaranjem božanske reči nad šakom gline, i koji potom stvara Evu iz jednog od njegovih rebara, opravdava jevrejsko-hrišćanske konvencije o pravima muškarca nad ženom, tvorca mužjaka nad stvorenom ženkom. Božanska muška moć se imitira kroz vekove: u hrišćanskom trojstvu, u alhemijskim ritualima koji rađaju homunkulusa (kako je kasnije tvrdio Geteov dr Faust), u kabalističkoj magiji koja daje život Golemu u Pragu XVIII veka, u delu doktora Frankenštajna koji čini da se rodi čudovište pribegavajući isključivo nauci, bez žene koja bi ga mogla začeti, a danas u elektronskom svetu koji omogućava stvaranje „dece” i virtuelnih prijatelja u imaginarnim porodičnim vezama Fejsbuka. Svim ovim patrijarhalnim fantazijama, Mae suprotstavlja još jednu plemenitiju i ostvarljiviju: fantaziju o „sinu hiljadu ljudi”, kako muškaraca tako i žena. Svi odgovaramo toj definiciji.

Alberto Mangel