• 0 Items - 0.00 RSD
    • Nema proizvoda u korpi.

Blog

U ediciji Rio Magnus izdavačke kuće Magnus upravo je izašao prevod kultnog romana Ne smaraj španskog pisca, galeriste i izdavača Đoakima Ruisa Miljeta (1955).

Knjiga će se u Delfima i drugim boljim knjižarama naći u prodaji od ponedeljka. Posle romana Daleka zvezda čileanskog klasika Roberta Bolanja, ovo je drugi naslov objavljen tokom leta u Rio Magnusu, biblioteci specijalizovanoj za španske i latinoameričke autore i one čija su dela vezana za španske i latinoameričke motive. Obe knjige preveo je pisac Igor Marojević.

Foto: Christian Maury

Ne smaraj je roman koji na bespoštedan i uzbudljiv način svedoči o profesoru koga maltretiraju gimnazijalci. Izvorno objavljen 2003, kao da je anticipirao sve češće đačko nasilje nad nastavnim osobljem u srpskim srednjim školama. Taj utisak snaži činjenicom da je Marojević za Rio Magnus preveo drugo i blago apdejtovano izdanje romana.

* U kojoj meri je roman „Ne smaraj“ zasnovan na realnosti i na događajima iz barselonskih srednjih škola?

– Roman se kreće oko isfrustriranosti saznanjem da nema izlaza bez ekonomskih sredstava. Osmišljen po meri sitnoburžoaskog sveta koji je već tuđ vlastitim mogućnostima, obrazovni sistem pruža đacima lažnu bezbednost. Pod izgovorom potrebe za nastavom, on za vreme časova drži adolescente po strani od ulice do njihove sedamnaeste godine. Za to vreme ih zatvara u prostorije u kojima im se nudi samo oruđe da postanu brojevi ili pioni države i firmi. To je sirov i zagušljiv svet bez izlaza, mada nije lišen humora i trenutaka radosti.

* Tek poslednjih godina, stvarnost u srpskim srednjim školama počinje da liči na stvarnost vašeg romana, izvorno objavljenog 2003. Koji su izvori energije mladeži koju opisujete?

– Gubitak nevinosti i želja da se osvoji svet. Potreba za lomom, makar i ulične lampe. Želja za prvim seksualnim iskustvima i ličnim jačanjem. Sklonost integrisanju u urbano pleme. Konzumiranje jeftinih alkoholnih pića i droga. Sitni delikti za koje se maloletnici ne kažnjavaju. Adrenalin koji, definitivno, prethodi pominjanoj frustraciji i koji nosi izvestan oblik individualističke pobune.

* Da li energija srednjoškolske mladeži kakvu opisujete ima veze i sa porodicom i društvom, ili postoje i drugi razlozi za njihovu poročnost?

– Ima veze sa nepravičnim ekonomskim sistemom zasnovanim na zacrtanosti uloga u društvu. Vezana je i za oblike indirektnog ropstva, gde adolescenti znaju da su osuđeni zbog sopstvenog porekla, izopštenosti iz društva i ekonomsko-geografskog konteksta iz kojeg su potekli.

* Kolike su razlike između stvarnosti koju opisujete i one koju ste lično živeli kao srednjoškolac?

– Bio sam polaznik Italijanskog liceja u centru Barselone tokom Frankove diktature, gde su mnogi profesori bili obeleženi posledicama Drugog svetskog rata. Pojedini su boravili u koncentracionim logorima dok su drugi bili fašisti. Ambijent je bio bizaran i znatno drugačiji od ovog, savremenog. Pretpostavljam da su profesori bili dužni da zadoje učenike vrlinama, neki među njima su čak i bili dobri profesori, ali se pozadina nalazila u perverznom sistemu. Moja školska drugarica i velika prijateljica iz Rima, Marina Balota, i ja, analizirajući to razdoblje zaključili smo da je licej za nas bio velika škola otpora prema psihološkom maltretmanu. Upoznali smo korupciju vršenu u ime nastavnog sistema.

* Druga verzija romana – koja se i pojavljuje pred srpskim čitaocima – razlikuje se od prve. Kako vidite fenomen adaptiranja sopstvenog dela?

– Bio je to težak proces kroz koji sam se naučio suzdržavanju i postizanju veće preciznosti u partikulama jezika, njegovoj strukturi i poretku. Nije mi bilo lako da postanem samokritičan u vezi sa korišćenjem uličnog govora i, na primer, obrtima koje sam morao da izmenim sa ciljem da učinim delo razumljivijim. Bio sam svesniji u vezi sa njegovom političkom nekorektnošću, zahvaljujući novoj situaciji moralnog prosuđivanja onoga što mora odnosno ne sme da se kaže. Ali narativni supstrat knjige je istinit i nasilan kao što je to i život. U tom smislu, delo je apstraktno i, u isto vreme, predstavlja svojevrsni dokumentarni registar. Obavio sam proces čišćenja u kojem ne znam da li sam ponovo napisao ili završio ono što sam započeo da pišem pre sedamnaest godina.

* Neki španski čitaoci opazili su izvesne sličnosti vašeg dela i Selindžerovog „Lovca u raži“. Sa druge strane, počev od toga što su u knjizi „Ne smaraj“ profesori izrazito maltretirana strana, nameću se razlike. Kako vi na to gledate?

– Selindžerovi adolescenti potiču iz bogate ili dobrostojeće buržoazije, za kakvu je sistem o kojem govorimo osmišljen. U svakom slučaju, oni su buntovnici iznutra, iz sakoa šivenog po meri kojoj se ne prilagođavaju.

* Pisac ste, da kažemo, avangardnih dela, kakva je i vaša galerija „H2o“, koja je istovremeno i alternativni izdavač. Kako vidite vezu između ta tri vaša posla?

– Ne sudim o delima koja se izlažu i objavljuju u H2o, nego o njihovoj volji da otvaraju puteve, da se nametnu, da osvetle nove aspekte, da doprinesu refleksiji ili alternativnim načinima viđenja stvari.

* Gde vi vidite budućnost umetnosti?

– Ne mogu da predviđam, ali sam u stanju da konstatujem stalnu volju za akcijom, rečeno u estetskim terminima.

* Hoćete li doći u Srbiju da direktno učestvujete na promociji prevoda romana „Ne smaraj“ ili biste radije sa srpskim izdavačem održali konferenciju preko Skajpa?

– „Zahvaljujući“ pandemiji, zasad ne mogu da putujem.

* Kako ste proveli prvi talas kovida 19 u Barseloni, s obzirom na to da je Španija jedna od država najoštećenijih pandemijom? I kako vam se čini tamošnja trenutna situacija?

– Neko vreme sam proveo u samokonfinaciji i čim mi je bilo moguće, počeo sam da odlazim u H2o. Grad je bio pust i kretati se njime postalo je neobično. A sada, gotovo sasvim lišen turista, trgovine, publike… nameće utisak o provizionalnosti koja je postala navika. Primoran si da čekaš u uslovima zagušujuće ekonomije koja preti da poljulja krhku društvenu ravnotežu.