Otkrivanje manje poznatih klasika svetske književnosti: „U braku sa dilejom“ Ismaila Hekimoglua objavljen na srpskom
Beograd // Izdavačka kuća Magnus nastavlja da nam predstavlja neobična dela i autore, ovog puta kroz svoju ediciju Sokak, okrenutu ka književnosti Bliskog istoka, Turske, Jermenjie i Irana. Pred nama je roman „U braku sa dilejom“, turskog pisca Ismaila Hekimoglua, sa turskog ga je prevela Svetlana Perišić-Mišić dugo vremena najčitanijeg pisca Turske, a njegov najpoznatiji roman „Minyeli Abdullah: doživeo neverovatnih 80 izdanja.
Hekimoglu je dugo bio osporavan zbog svojih prilično krutih stavova o tome kako treba da izgleda život verujućeg muslimana, toliko da je čak dobar deo svog stvaralaštva pisao krišom, noću, a nekoliko puta je bio privođen i hapšen.
U ovom romanu romanupisac nam se obraća iz ženskog lica, za razliku od prvog romana objavljenog u ediciji Sokak, gde nam se autorka romana „Podno sveta“ Gaje Paralioglu obraća iz muškog lica, te u vidu dnevnika čitaocima priča o avanturi kroz koju prolazi protagonistkinja, inače Amerikanka, profesorka engleske književnosti, pošto je dobila ponudu za brak od svog studenta, Turčina.
Hekimoglu nas, pomalo grubim i direktnim stilom naracije, detaljnije upoznaje sa običajima i tradicjom islamske vere, uz obilje mudrih i korisnih misli koje su zapravo imanentne svakom normalnom čoveku. Knjiga se može protumačiti i kao viseći most iznad provalije koja trenutno deli muslimane i hrišćane u mnogim delovima sveta, jer se pažljivijim, kreativnim čitanjem, mogu naslutiti brojne sličnosti koje ove dve religije propovedaju. Tako na jednom mestu glavna junakinja knjige razmišlja:
„Čini mi se da je besmisleno živeti. I pitam se: „Zašto moje misli vrludaju?“
Jurila sam da završim školu, gimnaziju, fakultet. Postala sam profesor, postigla uspeh, počela da zarađujem; udala sam se, razvela, ponovo se udala, otvorila školu, zaradila novac, situirala se. Čemu žurba? Kao da su predamnom mete i kad pogodim jednu, jurim drugu, žurim, trčim. Onda zastanem i pogledam unazad. Godine su proletele. Ciljevi su ostvareni, a kuda ja idem? Našla sam jednu sedu u kosi, nisam je tražila, ali evo i druge. Kako dete raste, rastu i problemi. Pomislim na majku i oca, oni sede i čekaju Azraila. Je li svet nekakav hotel?
Kadkad, imati sve znači sve izgubiti. Kamo sreće da se život završio u toj jurnjavi dok sam imala potrebu da jurim za nečim. Mirne vode zaudaraju, a ja stalno kaskam.“
Pravo ime Ismaila Hekimoglua je Omer Okču. Rođen 1932. godine u Erzindžanu, Ismail je uzeo pseudonim za prezime Hekimoglu od svog dede koji je bio poznat po nadimku Ismail Efendi jer mu je otac bio lekar . Njegov otac, Fahri Efendi služio je u vojsci Kazim Karabekir Paše dugi niz godina i odlikovan je Medaljom nezavisnosti. Majka, gospođa Mahbube iz Kemahlija bila je prefinjena osmanska dama.
Smatrao je da svoje misli i ideje o tome kako treba da izgleda islamski život treba da unese u svoja dela. Svoj, turskoj čitalačkoj publici veoma poznati roman „Minyeli Abdullah: je pisao noću, u tajnosti. Objavio ga je 1965. godine u časopisu Babiali Sabah, potom je zabranjen, a Hekimoglu je više puta saslušavan i hapšen. Roman je doživeo čak 80 izdanja i dugo je bio ubedljivo najčitanija knjiga u Turskoj.
Februara meseca 2002. godine, za vreme jutarnje molitve u džamiji, doživeo je izliv krvi u mozak, nakon čega mu je leva strana tela ostala gotovo paralizovana. Uprkos tome, nastavio je sa pisanjem, ali se u tom periodu više posvetio književnosti za decu. Preminuo je 15. januara 2022. godine.
V. M.
Hekimoglu nas, pomalo grubim i direktnim stilom naracije, detaljnije upoznaje sa običajima i tradicjom islamske vere, uz obilje mudrih i korisnih misli