Ne smaraj

Uvodni roman možda i ključne trilogije (“Rasa”) španskog klasika Pija Barohe, Lutajuća dama, polazi od stvarnog događaja, anarhističkog atentata na kralja Alfonsa XIII i kraljicu Viktoriju u Madridu 1906, koje je bomba poštedela za razliku od dvadeset pet žrtava i nekoliko desetina ranjenih. Budući da je anarhista poznanik glavnih junaka romana, lekara Arasila i njegove kćerke Marije, da se posle atentata skrio u njihovom stanu i da se sumnja na njihovo učešće u pripremanju pokušaja regicida, oni nastoju da napuste državu i pređu u Portugaliju. U tradiciji španskog pikarskog romana, na uzbudljivom i nezgodama bogatom putovanju sreću brojne “oriđinale”, od kojih će im neki pomoći a drugi odmoći. Ispripovedan pitko, ironično i duhovito, roman Lutajuća dama ukazuje na to zašto je Ernest Hemingvej lično rekao autoru: “Dao bih svoju Nobelovu nagradu da mogu da pišem kao Vi.”

Igor Marojević

Broj strana: 209
Pismo: Latinica
Povez: Mek

Istinita, zapanjujuća i iskrena ispovest možda i najvećeg svetskog profesionalnog ubice novijeg doba, čoveka koji je baveći se tim poslom izvršio, kako je uredno beležio, 492 naručena ubistva, jedno po jedno. Žulio Santana je svoju životnu priču poverio jednom od vodećih istraživačkih novinara u Brazilu, Klesteru Kavalkantiju, koji ju je pretočio u ovu knjigu.

Santana je prvi posao obavio početkom sedamdesetih godina prošlog veka, u džunglama Amazona, da bi narednih trideset i pet godina došao skoro do cifre od 500 žrtava koje nosi na duši. Ne napuštajući rodni Brazil, Žulio je zahvaljujući korupciji koja je vladala pre svega u policiji, vojsci i među lokalnim moćnicima, uspeo da izbegne zatvor u kome je za svo to vreme proveo manje od 24 sata.

U svojoj 52 godini, ovaj plaćenik, ogrnut strogim katoličkim vaspitanjem, plašljiv pred Bogom, je obavio svoj poslednji posao. U jednom intervjuu iz 2019. Santana (koji je tada imao 64 godine) je rekao da je , s jedne strane, veoma zadovoljan ovom knjigom i načinom na koji je Kavalkanti preneo njegovu priču ali je poprilično razočaran igranim filmom o njemu, u kome se, kako kaže, veliča njegova profesija.

Broj strana: 230
Pismo: Latinica
Povez: Mek

Krimić kakav nikada niste čitali: zbog teme žrtvovanih dama koje završavaju u javnim kućama, zbog toga što se teška tema čita sa lakoćom usled iskupljujućeg humora meksičkog pisca, neobičnih ljubavnih priča kakve nastaju i u najsloženijim okolnostima i jednako maštovite strukture u kojoj se svaka upotrebljena reč i svaki motiv pravdaju i koriste do kraja, redosledom koji niko ne može da predvidi.

Ovaj roman ne pripada ni policijskom žanru ni „crnom romanu“. Pisac ne želi da plete radnju oko zločina, već je njegov cilj da prenese dijaloge i scenografiju na osnovu svedočenja i novinskih članaka koji su objavljeni po otkriću zlodela koja su počinjena. Ali je nemoguće otrgnuti se ironiji ako pogledamo imena glavnih junaka. Ko bi mogao da pomisli da su žene koje se zovu Arhanđela i Serafina u stanju da počine takve strahote? Ali pisac se tu ne zaustavlja: jedan od bordela koji je u vlasništvu pomenutih sestara se zove Lepi Meksiko, krajnje sarkastičan naziv za jednu zemlju prepunu nasilja.
(El Pais, Madrid)

„Ljudi se smeju stvarima koje uopšte nisu smešne. U ovom romanu, na primer, postoji niz situacija koje čitaoce teraju na smeh. Recimo, kad neko misli da može vrelom peglom da izleči nekoga, to može biti smešno, ali je situacija zapravo grozna, jer se tu radi o ubistvu.“
(Horhe Ibarguengoitija, intervju za časopis Vuelta – objavljen 1985.)

Broj strana: 176
Pismo: Latinica
Povez: Mek