Magnus sokak

„Ne znam postoji li još neko društvo koje tako intenzivno oscilira između šizofrenije i mudrosti, kao mi.“ (citat iz knjige) Ovaj kosmopolitski roman koji obrađuje, moglo bi se reći univerzalnu temu i problematiku savremenog doba, sasvim izvesno prepoznatljivu čitaocima širom Planete, kroz prizmu društveno-političikih kretanja u Turskoj u prošlom i početkom ovog veka, nam otvara vidike i podstiče bunt radi uspostavljanja sistema vrednosti u društvu u kome bi se čovek osećao zaštićenim, bezbednim i poštovanim. Pripovedajući o jednoj surovoj životnoj sudbini običnog čoveka i stradanjima cele porodice zbog nenadoknadivog gubitka koji su pretrpeli, autorka rasvetljava širi kontekst i uzročno-posledičnu vezu društvenih okolnosti u kojima su ljudski životi obezvređeni, sistem vrednosti urušen, moral poljuljan gde se klima u društvu kreće ka onoj narodnoj homo homini lupus est. Proživljavajući ličnu tragediju glavna junakinja proživljava tragediju celog naroda i u kontemplativnom smislu se izjednačava sa njim. Slojevitost romana se očituje u načinu pripovedanja koje nije šturo opisivanje događaja i likova već duboka filozofska i psihološka analiza unutrašnje borbe sa kojom se suočava čovek u teškim sudbinskim trenucima kada počinje da uočava širu perspektivu društveno-istorijskih okolnosti i kretanja. Roman obiluje simbolikom, koju je često veoma teško preneti čitaocu čiji maternji jezik nije turski, jer autorka u opisima koristi igre reči i homonime koji nemaju uvek adekvatan pandan u drugim jezicima. Imena svih likova u romanu su pažljivo birana, svako od njih nosi simbolične odlike te ličnosti i njenog karaktera pa tako ime glavne junakinje, Nihan ima značenje tajanstven, skriven, dok anagram njenog imena (Nahin) koje je sama sebi nadenula, potiče iz persijskog jezika i mogao bi se prevesti kao kandža. Njena sestra, koja je ubijena u dvadesetoj godini i predstavlja centralnu figuru romana, nosi ime Asuman, koje je takođe persijskog porekla i simbolizuje nebo ili nebeski svod. Naročita metafora uočljiva je na mestu gde autorka objašnjava poreklo i nastanak zvuka jutarnjeg ezana (poziva na molitvu) koji kako kaže ’…odjekuje u sabâ tonalitetu…’ pri čemu se ne sme ispustiti iz vida da je upravo njeno ime Saba. Ovo jedinstveno štivo prožeto fantastičnim literarnim bojama podstiče na zapažanje neverovatnih sličnosti u društvenim tokovima u različitim sredinama kao i u pristupu rešavanju problema proisteklih iz tih tokova, bez obzira na istorijske, kulturološke i verske razlike iz čega neminovno proizilazi povlačenje paralela između apsurdnih situacija u kojima se može naći svaki pojedinac u bilo kojoj društvenoj zajednici i njegovom naporu, ali često i nemoći da ovaj svet učini boljim mestom za život. Ili kako bi Altinsaj slikovito rekla: „Svako ima svoj bunar u koji sam pada.“
Svetlana Mišić

Jedan od temeljnih elemenata institucije braka je tvrdoglavost. Čovek insistira na jednoj osobi i zbog toga često ni ne pokušava da isproba stotine drugih opcija, a ponekad, nakon samo nekoliko pokušaja, odustaje i nastavlja da navaljuje na onu prvu. U početku je taj inat okrenut protiv spoljašnjeg sveta. Parovi teraju inat oko majke, oca, prijatelja, potencijalnih mogućnosti. Stojeći jedan uz drugoga provociraju život i tako se udružuju. Postaju jedno. A svako sjedinjavanje je istovremeno i poricanje i uzrok dekadencije. Onda parovi koji su se sjedinili počinju da teraju inat jedno drugom. Počinju ratovi oko podela, koji se vode tonovima različitog intenziteta ili ćutanjem, u kojima se bore za svoje pozicije u braku, školovanje dece ako ih imaju, što veću zaradu, karijeru.