Knjiga „Momci iz Majamija“ britanskog istoričara Kristofera Otena, koju je objavio izdavač Rio Magnus, a s engleskog preveo Dragan Golubović, provokativno je i zanimljivo publicističko štivo. Govori o američkim otpadnicima sa obe strane revolucije Fidela Kastra. To je grupa razočaranih američkih dobrovoljaca – uključujući i budućeg provalnika u „Votergejt“ Frenka Fjorinija i novinara Aleksa Rorka čiji je nestanak 1963. i dalje nerešen – koja je okrenula svoju odanost naglavačke i pridružila se kubanskim izbeglicama, agentima CIA-e i raznim pustolovima i „psima rata“ koji su dospeli u Majami, spremni da se bore protiv Kastrovog režima svim raspoloživim sredstvima. Ovi likovi, koje su pokretali motivi koji su im bili važniji od života, izazvali su pravu pustoš širom Kariba, a njihove aktivnosti su dosezale čak i do ubistva predsednika Kenedija, te neuspele invazije na Haiti kojim je tada vedrio „Papa Dok“ Duvalije, ali i do pada Ričarda Niksona. U dogovoru sa izdavačem objavljujemo nekoliko odlomaka iz knjige. Oprema redakcijska.

 

Obični Kubanci, bili su besni jer se njihova vlada obogatila, dok su oni ostali siromašni. Godine 1956. mladi i radikali pošli su sa neuspešnim advokatom po imenu Fidel Kastro u planine, da otpočnu gerilski rat protiv batistinog režima.

A leksander Irvin Rork se 24. septembra 1963, na aerodromu u Fort Loderdejlu, popeo u mali dvomotorac i poleteo preko Karipskog mora. Nikada više nije viđen. Pošto se crnokosi i plavooki tridesetsedmogodišnjak nije vratio, Rorkova uspaničena žena je telefonom zatražila pomoć iz Njujorka. Njen otac je imao uticajne prijatelje.

Šerman Bilingsli je bio vlasnik Stork kluba, sa tri sprata belih stolnjaka i palmi u saksijama, istočno od Pete avenije. U slavnim danima kluba, poznati holivudski glumci su ispijali svoje precenjene koktele i pozirali okolo, dok je 14-karatni zlatni lanac na vratima zadržavao običan narod napolju. Ovih dana Stork je imao mnogo manje sjaja. Stroj protestanata stajao je napolju većinu noći zbog toga što je Bilingsli odbijao da pristupi sindikatu, a poznate su zamenili svi koji su imali 1,99 dolara za hamburger i pomfrit.

Uprkos propadanju kluba, Bilingsli je još uvek imao kontakte sa obe strane zakona. Džeklin Rork ga je zamolila da joj pomogne da nađe muža. Aleksovi prijatelji Frenk Stardžis i Geri Patrik su organizovali grupu za potragu, ali oni su bili siromašni pripadnici političkog podzemlja Majamija. Bila joj je potrebna pomoć profesionalaca.

Bilo je teško. Bilingsli je oduvek mrzeo svog zeta i odbio je da ga primi u porodičnu kuću u Park aveniji. Kada je Džeklin dovela njihovog sina Aleksa III u posetu, Rork je morao da ih čeka napolju, u kolima. Bilingsli je bio uveren da je taj brak samo čin otpadništva njegove najdraže ćerke, i tek kada je Džeklin počela da jeca u telefon iz Floride, shvatio je koliko joj Rork znači.

„Oh, Bože, stvarno si ga volela“, rekao je Bilingsli iznenađeno. Nazvao je neke prijatelje u Federalnom istražnom birou. Oni su već znali sve o Aleksu Rorku. Agenti su držali Bilingslijevog zeta na oku od kada se prvi put umešao sa Fidelom Kastrom i Kubanskom revolucijom.

JUNAK POPULARNE KULTURE U SAD

Kuba je 110.000 kvadratnih kilometara sunčanog arhipelaga koji pluta u Karipskom moru. Ušla je u savremeni svet kao španska kolonija i ostala to do kraja devetnaestog veka. Sa dolaskom nezavisnosti trebalo je doneti odluke o trgovini, investicijama i slobodnom tržištu. Kuba se orijentisala na izvoz šećerne trske uvoz turista, naročito onih koji vole jake koktele, a imaju slab moral. Havana se pretvorila u Šangri-La greha čija se ekonomija zasnivala na snabdevanju gostujućih Amerikanaca seksom, cirkom i svim drugim senzualnim zadovoljstvima pod kapom nebeskom.

Do 1950-tih, američka mafija je kontrolisala većinu gradskih zona seksualnog naslađivanja. Gangsteri su na Kubi bili decenijama, ali njihovo prisustvo je metastaziralo pod besramno korumpiranom vladavinom uglađenog tiranina Fulhencija Batiste. Povezanost sa organizovanim kriminalom postala je toliko simbiotska da je, kada je Batista počeo da poklanja licence za kocku svakom novom hotelu koji bi koštao preko milion dolara, izgledalo da samo projekti mafije dobijaju prolaz. Posledični građevinski bum koristili su gangsteri, vlada i gradska elita, dok je ostatak zemlje ostao zanemareno začelje, u kome su se siromašni seljaci borili da prehrane svoje porodice. Kuba je, na papiru, bila najbogatija zemlja Centralne Amerike, ali najbogatijih 20 procenata stanovništva zarađivalo je 55 odsto prihoda ostrva, dok je najsiromašnijih 20 procenata dobijalo samo 5 odsto. Postojalo je i rasno pitanje: bogati su bili uglavnom beli ili bledoliki, a siromašni mešana rasa ili Afrokubanci, mada je Batista komplikovao svaku jednostavnu socio-političku analizu jer je poticao iz seljačke porodice urođeničkog i afričkog porekla.

Severni sused Kube, Amerika, nije odobravao sve veću korupciju na samo 460 kilometara od svoje obale, ali odbijao je da interveniše. Batista se proglasio sa- veznikom u Hladnom ratu, te nizu proksi bitaka koje su besnele između Zapada i sovjetskog bloka od kraja 1940-tih, a jastrebovi u Vašingtonu bili su spremni da tolerišu svako loše ponašanje dok god se kubanski lider bori uz njih u geopolitičkim rovovima. Obični Kubanci, manje upoznati sa strategijama Hladnog rata, bili su besni jer se njihova vlada obogatila, dok su oni ostali siromašni. Godine 1956. mladi i radikali pošli su sa neuspešnim advokatom po imenu Fidel Kastro u planine, da otpočnu gerilski rat protiv Batistinog režima.

Isprva niko u Havani nije taj ustanak shvatao ozbiljno, kao ni većina Amerikanaca. To se promenilo u februaru sledeće godine, kada je Herbert Metjus iz Njujork Tajmsa objavio ekskluzivni intervju sa Kastrom, koji je ubedio čitaoce da bradati revolucionar želi samo slobodne izbore, pravdu za sve i kraj tiranije. Metjusov izveštaj pretvorio je Kastra u junaka popularne kulture u SAD-u: brada, cigara, zelena vojna uniforma, borba protiv diktatora. Bila je to efektna karikatura komplikovanog čoveka. Pritisak javnosti prisilio je vladu predsednika Dvajta Ajzenhauera da obustavi vojnu pomoć i ostavi Batistu da se sam izbori sa odmetnicima.

Neki američki dobrovoljci su se zadržali samo nekoliko nedelja. Drugi su se mesecima borili protiv batistinih snaga i bili deo pobedničke gerilske vojske koja je januara 1959. godine džipovima ušla u havanu pod kišom cveća i uz ovacije veselih sledbenika. Američka vlada je odmah čestitala Kastru. Vašingtonska politička elita je verovala da će novi kubanski lider zauzeti svoje mesto na hladnoratovskoj šahovskoj tabli kao odani saveznik

Neprilagođeni avanturisti

Dvadeset sedmorica Amerikanaca su se provukli do kubanskih planina da se priključe Kastrovoj borbi. Jedan od njih je bio budući prijatelj Aleksa Rorka, Frenk Stardžis, žestoki vlasnik bara iz Virdžinije, koji se psihički slomio boreći se kao marinac na Pacifiku i vratio kući, nesposoban da se izbori sa civilnim životom. Njegovo pravo ime bilo je Frenk Fjorini, mada su ga ljudi znali i kao Frenka Kembela, Frenka Atilu ili pod bilo kojim od drugih lažnih imena korisnih za čoveka koji uvek operiše na granici zakona. Patriota, katolik i ničiji intelektualac, Fjorini je jurio kroz civilni život tražeći zanimaciju. Našao ju je 1957. kada su ga rođaci u Majamiju upoznali sa grupom kubanskih izgnanika, koji su pomagali Kastrove napore iz inostranstva. Fjorini je pomogao da prebace oružje u planine Sijera Maestre i vratio se kući uveren da je bradati gerilski vođa patriotski, antikomunistički istomišljenik. To je bila ozbiljno loša procena, ali mali broj ljudi izvan Kastrovog unutrašnjeg kruga u to vreme je bio u mogućnosti da to shvati. Fjorini je postao pravi krijumčar oružja pre nego što se pridružio koloni boraca protiv Batistine vojske.

Fidel Kastro i njegovi ljudi na planini Sijera Maestra Foto: wikipedia.org

Niz drugih neprilagođenih američkih avanturista beše se već upisao, uključujući trojicu tinejdžera iz mornaričke baze u zalivu Gvantanamo, uličnog pacova iz Staten Ajlenda koji je želeo da bude junak, grupu američkih vojnih dezertera, neke najamnike koji su tražili posao, ljigavog bivšeg robijaša koji je voleo maloletnice, i bar dvojicu budućih ubica. Neki su imali suštinske mentalne probleme („rođene ubice“ po rečima jednog dobrovoljca), a korejski ratni veteran Nil Mekoli je mirno gledao kako njegovi kubanski drugovi linčuju nenaoružane zarobljenike. Drugi su imali bolje priče. Nekadašnji robijaš Vilijem Aleksander Morgan stekao je u odmetničkoj frakciji takvo poštovanje da su ga imenovali za komandanta kolone.

Neki američki dobrovoljci su se zadržali samo nekoliko nedelja. Drugi su se mesecima borili protiv Batistinih snaga i bili deo pobedničke gerilske vojske koja je januara 1959. džipovima ušla u Havanu pod kišom cveća i uz ovacije veselih sledbenika. Američka vlada je odmah čestitala Kastru. Vašingtonska politička elita je verovala da će novi kubanski lider zauzeti svoje mesto na hladnoratovskoj šahovskoj tabli kao odani saveznik, isto kao što je i njegov prethodnik. Izgledalo je da se Kastro slaže. Nekoliko meseci posle pobede proputovao je na turneji dobre volje kroz Ameriku, izvodeći gomilu gestova kojim je oduševljavao masu, kao što je nošenje stetsona na rodeu.

Zauzvrat, talas Amerikanaca je nagrnuo na revolucionarnu Kubu, u potrazi za poslom. Među njima je bio Džerald Heming, ili Geri Patrik, za FBI i sve druge koje je gnjavio anonimnim telefonskim pozivima o potrebi borbe protiv komunizma i mlaćenju bitnika koji su ugrožavali američki način života. On je bio nekadašnji marinac visok 198cm, dvadesetih godina, koji nikada ni u čemu nije mogao da se zadrži dovoljno dugo da bi u tome uspeo. Heming je napustio perspektivnu vojnu karijeru da bi lutao Kalifornijom, a zatim se našao u revolucionarnoj Havani kao ratoborni dobrovoljac novog režima. Nije mario za politiku, ni za hladni rat. Kuba mu je izgledala samo kao dobro mesto za novi početak.

Kada je 1959. uhvatila zamah, ostrvo je vrvelo nadom, mogućnostima i osećanjem da je dobro trijumfovalo nad zlom. Revolucionarna euforija nije dugo trajala. Nikada i ne traje.

PIPAK SOVJETSKOG BLOKA

Prvi su u Majami izbegli Batistini lojalisti. Niko nije bio iznenađen pojavom ljudi nečiste savesti koji su bežali od streljačkog voda, ali ubrzo su i nekadašnji Kastrovi poručnici počeli da se priključuju egzodusu, razočarani diktatorskim karakterom novog režima. Hiljade novih će poći za njima sledećih meseci, kako je
retorika vlade postajala oštrija, a hrana oskudnija. U Havani su primećeni sovjetski savetnici. Marksizamlenjinizam je postao službena državna ideologija.

Gotovo svi jenkijevski avanturisti koji su se borili sa Kastrom na Kubi napustiće je u roku od godinu dana, neki svojevoljno, a neki pred cevima. Mnogi su promenili stranu, da bi se borili protiv čoveka kome su pomogli da dođe na vlast. Vilijem Morgan je tajno radio u Havani za kontrarevolucionarnu grupu, dok je Nil Mekoli obučavao kubanske izbeglice po močvarama Floride, poznatim kao Everglejds. Drugi su pre vozili oružje, leteli u bombaškim misijama iznad Ha vane ili izvodili gerilske napade preko Kariba.

Frenk Fjorini je bio jedan od najpoznatijih preletača. Odbacio je revoluciju u leto 1959, pošto je gledao kako se nova vlada puni komunistima, pa prešao u Majami i utopio se u trulu močvaru desničarskih otpadnika i privatnih vojski. U Everglejdsu, prognani kubanski nacionalisti su se obučavali da povrate svoju zemlju, uz bande nezaposlenih američkih avanturista koji su davali sebi zvučna imena, kao što su Kubanska revolucionarna oslobodilačka vojska i Međunarodna antikomunistička brigada, i zakup plaćali dajući krv svaka dva meseca.

Aleks Rork je izveštavao i često radio pored ovih ljudi, i ubrzo postao jedno od najpoznatijih lica u Maloj Havani u Majamiju. Predstavljao se kao slobodni strani dopisnik, što znači da uglavnom tegli kameru na vrućim lokacijama Kariba i prodaje izveštaje NBC-u. Rork je prvi put otišao na Kubu u avgustu 1959. god, pošto je dobio dojavu o mogućem puču od nekih gangstera koji su želeli da vrate kazina koja je revolucija zatvorila. Puč nije uspeo i kubanska policija ga je zatvorila na nedelju dana. Vrativši se u Ameriku, Rork je postao fanatični antikomunista, i često je prelazio granicu između novinara koji pokriva neku priču i aktivnog učesnika u borbi protiv Kastra.

Rork, Fjorini i ostali bili su amateri za promenu režima, u poređenju sa stručnjacima u Vašingtonu. Predsednik Ajzenhauer je bio uveren da je Kuba postala
pipak sovjetskog bloka, koji klizi kroz Karibe i naložio je Centralnoj obaveštajnoj agenciji da zameni Kastrov režim nečim prijateljskijim. Agenti CIA-e regrutovali
su invazionu silu od prognanika na obuci u Everglejdsu, dok su iskusni špijuni u hotelskim barovima pastelnih boja diskretno razgovarali sa ubicama iz mafije o mogućnostima da se Fidel ukloni gangsterskim ubistvom. Neki prognanici su pokušali da izvedu sopstvenu invaziju na Kubu pre Amerikanaca. Najpoznatiji je bio Rolando Masferer, nekadašnji komunista koji se borio u Internacionalnim brigadama Španskog građanskog rata, ali je kliznuo na drugi kraj ideološkog spektra kao Batistin zapovednik voda smrti. Masfererova reputacija je bila toliko toksična da ga je CIA izbacila i svojih operacija, ali nije mogla da ga spreči da organizuje zlosrećno iskrcavanje na Kubu sa skrpljenom grupom prognanika i nekoliko američkih najamnika, od kojih je jedan bio astmatični stolar, sasvim van svog okruženja. Prošlo je loše. Agenti CIA-e su rekli zajednici prognanika da to ubuduće prepuste profesionalcima.

Hladni rat je stigao u Majami, turistički grad u kome kao da su svi nosili karirane šorceve i šeširiće za sunce, i pušili cigarete, ulazeći i izlazeći iz kola sa repnim perajima. Mali okrug Havana procvetao je oko Saut River Drajva, i restorani u celom gradu naručivali su jelovnike na španskom. Prognanici su bili uvereni da tu borave samo privremeno.

Rano ujutru 17. aprila 1961. CIA je zvanično otpočela svoju invaziju na Zaliv svinja, uvalu okruženu plažama i opkoljenu močvarom. Agencija je očekivala
laku pobedu, ali vojnici prognanici su naišli pravo na napete puške kubanske milicije. Američka procena svega, od Kastrove popularnosti do izbora mesta za iskrcavanje pokazala se fatalno pogrešnom. Očajnička borba je potrajala još dva dana i kada je završena ostalo je 100 poginulih iz brigade i 1.000 ljudi u kubanskom zatvoru. Prethodno izabrani predsednik Džon F. Kenedi poricao je svaku zvaničnu umešanost SAD, ali niko mu nije verovao.

Posle toga, stotine uspaljenih američkih momaka kratke kose i oštrih pogleda nagrnule su na Floridu da piju pivo, pucaju i mašu zvezdastom zastavom crvenim bezbožnicima ispred nosa. CIA nije želela njihovu pomoć i lokalna policija je pokušala da ih istera iz grada, ali ti budući najamnici su bili odlučni da pokažu svetu da SAD ne gube ratove. Među njima je bilo i jedno poznato lice: Džerald Heming je promenio stranu pošto je bio zatvoren u Havani zbog toga što se previše sprijateljio sa nekim nikaragvanskim revolucionarima. Formirao je grupu nazvanu Interkontinentalna prodorna snaga i objavio da će lično da predvodi napad za oslobođenje Kube. Heming se povezao sa Frenkom Fjorinijem preko zajedničke mržnje prema komunizmu i vojničke prošlosti. Rork je upao kao treći, mada je nervirao ostale zbog navike da privlači pažnju.

Rat Amerike protiv Kastra je nastavljen, ali prikriveno, i trojica musketara antikomunizma su isfrustrirano gledali kako njihova vlada baca novac na svaku grupu Kubanaca sa čamcem i puškom, ali odbija da njima da griz. CIA nije imala interesa da plaća amatere. Rorka je finansirala njegova žena, Heming živeo od hrane iskamčene po lokalnim kubanskim restoranima, a Fjorini se zaposlio kao prodavac polovnih kola. Kada je vođa prognanika, kao gest solidarnosti, donirao 100 dolara, činilo im se kao da je Božić. Trojka je najzad uspela da nakupi dovoljno gotovine za sopstvene privatne operacije. Fjorini i Rork su 1961. razbacali iz aviona anti-kastrovske letke iznad Havane i pokušali da se nameste u Gvatemali, dok su Hemingovi Interpenetraši uspostavili bazu na Bezimenom kiju, u pustoj divljini, punoj zmija i aligatora, gde su obučavali svakoga ko ima dovoljno gotovine da plati vikend treninga u preživljavanju.