Vispreniji mislioci isticali su da ta borba nikada ne bi ni počela da američki turisti nisu 1950-tih toliko uživali u piću i ženama Havane.
Hladni rat stigao je u Majami i stvari više nikada neće biti iste, uvod je u duhu obećavajućeg dokumentovanog trilera u knjizi „Momci iz Majamija“ Kristofera Otena, koju je kod nas objavio Rio Magnus, u prevodu sa engleskog Dragana Golubovića. Kristofer Oten, student je lingvistike i književnosti i postdiplomac prava. Radio je kao novinar, zakonski zastupnik tražilaca azila i nastavnik engleskog jezika.
Ova njegova knjiga govori o različitim grupama ljudi koji su početkom šezdesetih godina 20. veka iz SAD krenuli ka Kubi da se bore protiv komunizma i Kastrove revolucije. Prema rečima autora, među njima je bila i grupa razočaranih američkih dobrovoljaca , uključujući i budućeg provalnika u „Votergejt“ Frenka Fjorinija i novinara Aleksa Rorka, (čiji je nestanak iz 1963. godine i dalje nerešen), a koja je okrenula svoju odanost naglavačke i pridružila se kubanskim izbeglicama, agentima CIA-e i raznim pustolovima i „psima rata“ koji su dospeli u Majami, spremni da se bore protiv Kastrovog režima svim raspoloživim sredstvima.
„Ovi likovi koje su pokretali motivi koji su im bili važniji od života, izazvali su pravu pustoš širom Kariba, a njihove aktivnosti su dosezale čak i do ubistva predsednika Kenedija, te neuspele invazije na
Haiti, ali i pada Ričarda Niksona. Momci iz Majamija su sebe videli kao ratnike u titanskoj borbi između suprotstavljenih istorijskih sila — sloboda protiv despotizma, demokratija protiv komunizma. Zapad
protiv Istoka. Vispreniji mislioci su isticali da ta borba nikada ne bi ni počela da američki turisti nisu 1950-tih toliko uživali u piću i ženama Havane“, smatra Oten.
Međutim, po Otenovim rečima, Rork, Fjorini i ostali bili su amateri za promenu režima, u poređenju sa stručnjacima u Vašingtonu.
„Predsednik Ajzenhauer bio je uveren da je Kuba postala pipak sovjetskog bloka, koji klizi kroz Karibe i naložio je Centralnoj obaveštajnoj agenciji da zameni Kastrov režim nečim prijateljskijim. Agenti CIA-e regrutovali su invazionu silu od prognanika na obuci u Everglejdsu, dok su iskusni špijuni u hotelskim barovima pastelnih boja diskretno razgovaralisa ubicama iz mafije o mogućnostima da se Fidel ukloni gangsterskim ubistvom“, piše Oten.
Kako ovaj autor navodi, rano ujutru 17. aprila 1961. godine CIA je zvanično otpočela svoju invaziju na Zaliv svinja, uvalu okruženu plažama i opkoljenu močvarom. Agencija je očekivala laku pobedu, ali vojnici prognanici su naišli pravo na napete puške kubanske milicije. Američka procena svega, od Kastrove popularnosti do izbora mesta za iskrcavanje pokazala se fatalno pogrešnom. Očajnička borba je potrajala još dva dana i kada je završena ostalo je 100 poginulih iz brigade i 1.000 ljudi u kubanskom zatvoru. Prethodno je izabrani predsednik Džon F. Kenedi poricao svaku zvaničnu umešanost SAD, ali niko mu nije verovao. Posle toga, stotine uspaljenih američkih momaka kratke kose i oštrih pogleda nagrnule su na Floridu da piju pivo, pucaju i mašu zvezdastom zastavom crvenim bezbožnicima ispred nosa. CIA nije želela njihovu pomoć i lokalna policija je pokušala da ih istera iz grada, ali ti budući najamnici su bili odlučni da pokažu svetu da SAD ne gube ratove. Među njima je bilo i jedno poznato lice: Džerald Heming, koji je promenio stranu pošto je bio zatvoren u Havani zbog toga što se previše sprijateljio sa nekim nikaragvanskim revolucionarima. Formirao je grupu nazvanu Interkontinentalna prodorna snaga i objavio da će lično da predvodi napad za oslobođenje Kube. Heming se povezao sa Frenkom Fjorinijem preko zajedničke mržnje prema komunizmu i vojničke prošlosti. Rork je upao kao treći, mada je nervirao ostale zbog navike da privlači pažnju…
Oten u ovom delu opisuje načine na koje je rat Amerike protiv Kastra nastavljen, ali prikriveno, dok su trojica musketara antikomunizma isfrustrirano gledali kako njihova vlada baca novac na svaku grupu Kubanaca sa čamcem i puškom, ali odbija da njima da „griz“. CIA nije imala interesa da plaća amatere.
Zapanjujući su podaci da je Rorka finansirala njegova žena, da je Heming živeo od hrane iskamčene po lokalnim kubanskim restoranima, a Fjorini se zaposlio kao prodavac polovnih kola. Kada je vođa prognanika, kao gest solidarnosti, donirao 100 dolara, činilo im se kao da je Božić. Trojka je najzad uspela da nakupi dovoljno gotovine za sopstvene privatne operacije. Fjorini i Rork su 1961. godine razbacali iz aviona anti-kastrovske letke iznad Havane i pokušali da se smeste u Gvatemali, dok su Hemingovi „interpenetraši“ uspostavili bazu u pustoj divljini, punoj zmija i aligatora, gde su obučavali svakoga ko ima dovoljno gotovine da plati vikend treninga u preživljavanju.
Preokret nastaje, kako piše Oten, u oktobru 1962.godine, kada kriza sa kubanskim projektilima menja sve. Prisustvo sovjetskog nuklearnog naoružanja na tom ostrvu navelo je Kenedija i Nikitu Hruščova na žestoki sukob koji je doveo svet na ivicu rata. Ipak, naposletku, obe strane su se povukle. Projektili su sklonjeni, a Amerikanci su, za uzvrat, obećali da će prekinuti agresiju protiv Kube. Majami se uglavnom povinovao, ali Rork i njegovo društvo su ignorisali pretnju nuklearnim holokaustom i nastavili da vode sopstveni privatni rat…
Kako Otenova knjiga kaže, Rorka je njegova žena poslednji put videla krajem septembra 1963. godine kada ju je poljubio rekavši da ide u Centralnu Ameriku po uvozno-izvoznom poslu. Njegov avion zatim je poleteo iz Fort Loderdejla, dopunio gorivo na meksičkom ostrvu Kozumel i prijavio da nastavlja za Honduras. Niko više nikada nije video taj plavo-beli dvomotorac Bičkraft (… ) Rork je bio samo još jedna žrtva male armije američkih avanturista koji su se borili prvo za, a onda protiv Kastra. Neki su poginuli pod misterioznim okolnostima. Neki su otišli u zatvor. Neki su izginuli u avionima iznad Havane i mogli biti identifikovani samo po zubarskim kartonima. Kada je snajperista u Dalasu ubio predsednika Kenedija, teoretičari zavere su zaključili da su u to umešani preživeli avanturisti, i primorali ih da ostatak života provedu poričući sve.
Izvor: POLITIKA