Roman mladog portugalskog pisca Žoaoa Reiša “Prevodiočeva verenica” (prevod sa portugalskog: Jelena Žugić) objavljena u izdanju izdavačke kuće Rio Magnus već je u prodaji u knjižarama.

Piše: Knez Wratchársky

Uvek sam se pitao zašto se prave ljubavi uglavnom završe tragično. Svakako da to zavisi od samih ljubavnika. Ali možda ponajviše od njihovog doživljaja te ljubavi. Kada tome dodamo objektivne okolnosti iskrivljene subjektivnim mentalnim sklopom aktera, dobijamo okidač kojim se pokreće niz događaja koji vodi samo iz lošeg u gore.

Autor u ovom romanu pokušava da nam opiše upravo jedan takav slučaj, prateći tok misli i svest glavnog junaka, u poslednjim satima pre tragičnog događaja. Ni vreme ni mesto radnje nisu jasno definisani, a junaku ne znamo čak ni ime, što priču čini univerzalnom. Jedino što o njemu znamo je da je prevodilac.

Elem, na samom početku ove knjige, mučenog glavnog junaka napušta verenica. Očajan, on tumara od pansiona u kome boravi do lokalnog kafića, posećuje svoje izdavače pokušavajući da sa njima sklopi iole razuman dogovor i susreće se sa mnoštvom grotesknih likova, koji kao da su skliznuli sa nekog Ženeovog filmskog platna.

Preko unutrašnjeg monologa nervno rastrojenog čoveka, mladi autor nas provodi kroz prilično sarkastičan lavirint njegovog duševnog stanja. Tragičan završetak je samo logičan sled.

Iščitavajući belešku o piscu, deo knjige koji bi uvek trebalo pročitati pre samog štiva, slutim da je gumenim čamcem svog nemirnog i nestalnog duha, koji ga je, kao u raftingu, bacao po brzacima hevi-metal muzike, kulinarstva, veterine i filozofije, konačno doplovio u nešto mirnije vode prevodilaštva. Biće da mu se to učinilo ipak previše pasivnim, pa je rešio da se oproba i u pisanju. Odlučio je da se obračuna sa sobom kao prevodiocem i raskrsti sa onim što je nekad bio. Da je doneo tešku odluku, vidimo i iz citata: “ Čitav život provešćemo kriveći sebe za ono što jesmo ili nismo učinili”. To roman zapravo čini autobiografskim, a čitaocima je poslata poruka da u budućnosti očekuju više autorskih dela nego prevoda od ovog mladog pisca.

Nikad nisam slušao muziku koju je svirao, niti pojeo jelo koje mi je skuvao Žoao. Ne znam kakav je filozof, a nije mi ni lečio psa. Ali napisao je dobar, moderan roman i verujem da će se o Reišu tek čuti.

„Prevodiočeva verenica“ – odlomak

Nad papirima rasutim u velikom metežu vidim kovertu sa svojim imenom, već sam bio zaboravio na nju, da, pristigla je juče, od Valida, mog izdavača, tog krvopije, šta li hoće taj krmak kada me poziva u svoju kancelariju, otići ću tamo popodne, čak ni šešir nemam da se dostojno predstavim, nosim stari kišobran a on to možda ni ne primećuje, taj pacov retko obraća pažnju na takve stvari, tip i dalje živi u prošlom veku, ima bankarski račun pun do krova, njegova čekovna knjižica ima listova koliko i Biblija, ali štedi koliko može, kladim se da ni ne ruča samo da bi uštedeo, taj debeli stršljen morao bi bolje da mi plaća, smatra sebe velikim gospodinom jer ima pola tuceta dobrih knjiga, na kraju krajeva, šta mi preostaje nego da odem, nije to mnogo posla, mnogo mi duguju, ali malo plaćaju, dođavola sa svim tim, dođe mi da pocepam pismo; sve u svemu, znam da ću otići tamo.

Žoao Reiš

Ovo je prvi roman portugalskog pisca mlađe generacije Žoaoa Reiša (1985), koji je autor lično preveo na engleski. Kao beba, sa svega šest meseci života, doživeo je saobraćajni udes i tom prilikom zadobio povrede glave, što mu je, u mnogome odredilo karijeru. Radeći u mladosti svakojake poslove kako bi preživeo, pronašao je deo svog bića u hevi-metal muzici a prevodilački posao mu konačno omogućava da stekne dovoljno veštine i iskustva kako bi se i sam oprobao u pisanju. Među svojim uzorima, Reiš ističe Dostojevskog, Beketa i Tomasa Bernharda. U ovoj knjizi možete pronaći svakog od njih.