Proteza
780.00рсд × 2 
Španska revolucija iz ugla jedne republikanke
935.00рсд × 2 Međuzbir : 3,430.00рсд
Nad papirima rasutim u velikom metežu vidim kovertu sa svojim imenom, već sam bio zaboravio na nju, da, pristigla je juče, od Valida, mog izdavača, tog krvopije, šta li hoće taj krmak kada me poziva u svoju kancelariju, otići ću tamo popodne, čak ni šešir nemam da se dostojno predstavim, nosim stari kišobran a on to možda ni ne primećuje, taj pacov retko obraća pažnju na takve stvari, tip i dalje živi u prošlom veku, ima bankarski račun pun do krova, njegova čekovna knjižica ima listova koliko i Biblija, ali štedi koliko može, kladim se da ni ne ruča samo da bi uštedeo, taj debeli stršljen morao bi bolje da mi plaća, smatra sebe velikim gospodinom jer ima pola tuceta dobrih knjiga, na kraju krajeva, šta mi preostaje nego da odem, nije to mnogo posla, mnogo mi duguju, ali malo plaćaju, dođavola sa svim tim, dođe mi da pocepam pismo; sve u svemu, znam da ću otići tamo.
Broj strana: 120
Pismo: Latinica
Povez: Mek
Ne kaže se slučajno da je Martin u evropsku književnost uneo duh „tarantizma“ pre pojave samog Tarantina, o čemu možda ponajbolje svedoči roman Proteza, po čijim je motivima u Španiji snimljen i igrani film. Radnja je smeštena u Barselonu, krajem 70-tih godina prošlog veka, gde nam pisac, kroz ogoljene likove, na brutalan način pripoveda priču o osveti, bez ikakvog ulepšavanja i bez bilo kakve želje da bilo ko od glavnih likova bude iole simpatičan čitaocu. Naprotiv, on nam ih servira onakve kakvi jesu, to je to, želeli mi to da prihvatimo ili ne.
Kreativno čitanje, Knez Wracharsky
Pred nama je zasigurno najbolji „crni roman“ napisan na španskom jeziku. Ovo je priča o nasilju, o nerazumnom, neshvatljivom, iracionalnom nasilju, koje sjedinjuje dva čoveka u svojevrsno „krvno bratstvo“ koje samo krvlju može biti raskinuto.
Diario Público
Priča o kraljevskom namešteniku Don Dijegu de Sami počinje 1790. u vreme kada službuje u dubokoj provinciji na tlu Latinske Amerike, odvojen od svoje supruge i njhove dece. Imenovanje koje je trebalo da bude tek kratak međukorak ka njegovom profesionalnom napredovanju i odlasku u Španiju, pretvara se u košmar čekanja iz kojeg očajnički želi da pobegne. Njegove ambicije i nadanja su u potpunom neskladu sa okolnostima u kojima se nalazi, što stvara frustracije i utiče na donošenje niza pogrešnih odluka. Nije li to slučaj sa svakim od nas?
Iako je u Maevom delu žensko prisustvo bitno, razjašnjeno i neophodno, u patrijarhalnoj tradiciji to nije tako. San o Bogu Ocu koji sâm stvara ljudsko muško stvorenje jednostavnim izgovaranjem božanske reči nad šakom gline, i koji potom stvara Evu iz jednog od njegovih rebara, opravdava jevrejsko-hrišćanske konvencije o pravima muškarca nad ženom, tvorca mužjaka nad stvorenom ženkom. Božanska muška moć se imitira kroz vekove: u hrišćanskom trojstvu, u alhemijskim ritualima koji rađaju homunkulusa (kako je kasnije tvrdio Geteov dr Faust), u kabalističkoj magiji koja daje život Golemu u Pragu XVIII veka, u delu doktora Frankenštajna koji čini da se rodi čudovište pribegavajući isključivo nauci, bez žene koja bi ga mogla začeti, a danas u elektronskom svetu koji omogućava stvaranje „dece” i virtuelnih prijatelja u imaginarnim porodičnim vezama Fejsbuka. Svim ovim patrijarhalnim fantazijama, Mae suprotstavlja još jednu plemenitiju i ostvarljiviju: fantaziju o „sinu hiljadu ljudi”, kako muškaraca tako i žena. Svi odgovaramo toj definiciji.
Alberto Mangel
Slivnik nije roman. To je dijagnoza.
To je ogledalo koje ne laže.
To je poslednji udarac u stomak pre nego što se onesvestiš od smeha i gađenja.I da, završetak je savršen.
Magični cepa traku – cepa film, cepa fikciju, cepa sebe.
A čitalac ostaje sam, u mraku, sa ukusom krvi i benzina u ustima.
Ovo je književnost koja ne mazi. Ne oprašta. Ne zaboravlja.
I upravo zato – neće biti zaboravljena. “
Vujica Rešin Tucić
