Razgovarala: Svetlana Perišić-Mišić – Izvor: DANAS

Roman Izvršilac poznat sagovornice Novog magazina, u izdanju Rio Magnus, slojevita je i potresna knjiga koja kroz prizmu lične tragedije jedne porodice osvetljava širi društveni kontekst savremene Turske

Uvremenu u kome je književnost sve češće potisnuta užurbanim ritmom svakodnevnog života, turska književnica Saba Altinsaj odoleva mu i ostaje verna detaljima i sećanjima protkanim mirom i tišinom. Njen izraz ne juri – on zastaje, osluškuje, pa tek onda progovara. Rođena je u Čanakaleu 1961, a studije komunikologije završila je u Ankari. Ovdašnjoj čitalačkoj publici već se predstavila svojim prvim romanom Moj Krit (IK Aleksandrija, 2007), a sada je u izdanju Rio Magnusa objavljen i roman Izvršilac poznat, u prevodu sa turskog Svetlane Perišić-Mišić, koji je 2022. prvi put predstavljen turskoj publici.

Proza Sabe Altinsaj je nežna, ali snažna, ukorenjena u turskom folkloru, prepuna metafora i prožeta dubokim, iskonskim razumevanjem ljudske duše. Kod nje istorija nije samo pozadina, ona je živa i uvek prisutna. Altinsaj pripada onim retkim pripovedačima koji istoriju i sećanja pretvaraju u najživotniju stvarnost. U njenom opusu se zapaža izrazita introspekcija i analitičnost. Svaki lik ima slojevit psihološki portret, a prostor i vreme gotovo mitsku dimenziju. U svom stvaralaštvu postavlja se kao posmatrač sveta, ali i kao njegov diskretni tumač. Izvršilac poznat je slojevit i potresan roman koji kroz prizmu lične tragedije jedne porodice osvetljava širi društveni kontekst savremene Turske. To je priča o gubitku, strahu i borbi za dostojanstvo u svetu u kome se sistem vrednosti urušava, a pojedinac postaje stranac u sopstvenoj zemlji. Priča koja nadilazi granice Turske i prisutna je u gotovo svim krajevima današnje globalističke civilizacije u kojoj poznati izvršioci zauvek ostaju nepoznati. Roman obiluje jezičkim igrama, simbolikom i refleksijama o identitetu, pripadnosti i nemoći pred društvenim silama. Naracija u romanu je lična, tako da se čitalac i lik susreću direktno, što je ponekad teško i bolno, ali mnogo efektnije nego kad je čitalac pasivni posmatrač. Altinsaj podseća da „svako ima svoj bunar u koji sam pada“ i da je umetnost možda jedini način da se iz njega izađe.

O svemu ovome, i o tome kako se sećanja pretaču u priču, autorka, baš kao i njene knjige, govori za Novi magazin.

Čitalačkoj publici u Srbiji poznati ste po romanu Moj Krit, u kojem prikazujete istorijsku perspektivu života i međusobnih odnosa ljudi, pripadnika različitih kultura. Za razliku od njega, u knjizi Izvršilac poznat obrađujete savremenu temu koja tišti gotovo celo čovečanstvo sveta u kome živimo. Tu oslikavate problem globalnog društva koje se uporno deklariše kao humano, ono u kome se poštuju istinske vrednosti, ljudska i manjinska prava, potrebe običnog čoveka, ali u praksi se sve češće srećemo sa potpuno suprotnom slikom međuljudskih odnosa i odnosa sistema prema pojedincu?

Na početku bih rekla da sam veoma srećna što se nakon Mog Krita ponovo srećem sa svojom čitalačkom publikom u Srbiji, kroz novu knjigu. Nadam se da će im se dopasti.

Inače, ja pišem o čoveku, jer za pisca ne postoji drugi materijal osim čoveka. Ratovi, moć, patnje, mučenja, mir, ljubav, radost… sve emocije i dela na svetu pripadaju čoveku. Dobri smo, ali istovremeno i zli. Jedni druge ubijamo, a sve ređe volimo. Izazivamo ratove, mučenja, okupiramo, uzurpiramo prava. Zatim se bunimo, borimo, pružamo otpor, ali po mom mišljenju, stalno se vrtimo u krug. Sažeta istorija 20. veka obuhvata ratove, globalizaciju, hegemoniju, energetsku krizu, klimatsku krizu… A u ovom veku smo suočeni sa veštačkom inteligencijom i rastućim autoritarnim režimima, i čini mi se da ponovo idemo ka globalnom ratu.

Bavila sam se onim prizorima koji su 1980-ih i 1990-ih godina prošlog veka pogađali moju zemlju. Dok se na jugoistoku Turske vodila borba protiv terorizma, pokušala sam da ispričam patnje i zlostavljanja koja su zadesila obične ljude. Mi koji živimo na zapadu zemlje o tome nismo imali pojma. Tačnije, većina nas se pravila da ne zna. Kao književnica, trudila sam se da budem glas onih koji su bili potlačeni, mučeni, proterivani iz svojih domova. Zato književnost i postoji. Slične stvari dešavaju se svuda u svetu. Evo, na primer, u Gazi ljudi upravo sada umiru. Nijedno zlo koje počini vlast nije usmereno samo protiv jednog naroda, jedne zemlje.

U romanu opisujete traumu jedne obične, savremene turske porodice koja, zbog tragičnog događaja, doživljava totalni krah. Bol i patnja koju oni proživljavaju protkani su žalosnim sudbinama mnogih pojedinaca kojima su životi takođe uništeni u stihiji društveno-političkih previranja. Da li ste, pišući, osetili koliko je snažna poruka koju u ovim turbulentnim vremenima šaljete, ne jednom narodu, niti jednom društvu, već celom čovečanstvu?

Kako ne bih osećala? Ja ne posmatram književnost kao lokalnu. Da je tako, to ne bi ni bila književnost. Tačnije, umetnost i stvaranje su, naravno, univerzalni. Imaju svoju muku, svoju brigu, a ta briga je istovremeno i briga celog sveta. Jednakost, mir, pravda, pravo, sloboda… zar to nisu stvari koje zaslužuje svaka zemlja, svaki čovek? Zato priče pojedinih naroda nisu samo njihove. One pripadaju svetu i čovečanstvu. Da li je Markesova Jesen patrijarha samo latino-američka priča? A čuvena knjiga Luisa Sinklera To je ovde nemoguće? Zar vam glavni lik, američki predsednik Baz Vindrip, koji, pod maskom totalitarnog populizma, podmuklo podiže zastavu fašizma, ne deluje poznato?

Roman obiluje kontemplacijom i metafizičkom analizom kako ličnosti glavnih i sporednih junaka, tako i njihovih života, nesreća i specifičnih okolnosti u kojima su odrastali i formirali se, i moglo bi se reći da takav pristup često rezultira nekim obrtima u kojima čitalac nekad oseća sažaljenje, ne samo prema onima koji su patili već i prema onima koji su sa druge strane zakona?

U pravu ste. Ako upoznamo likove zajedno sa celokupnom njihovom prošlošću, možemo steći mnogo realističnije predstave o njima. Na kraju krajeva, i u stvarnom životu, biće koje nazivamo čovekom je višedimenzionalno. U tom slučaju, onoga koga nazivamo ispravnim možda i nije toliko ispravan. Ili osoba koju smatramo dobrom možda i nije toliko dobra. Može biti i obrnuto. U romanu sebi možemo lako postaviti pitanje poput: da li smo zaista sigurni da su zli likovi zaista zli? Zašto nekoga smatramo zlim? Ili možda postoje druge okolnosti koje su ga učinile takvim? Pritisci, nepravda, strah… Jedan čitalac mi je rekao: „Nikada nisam ni pomislio da ću opravdati ubicu.“ Ta rečenica me je obradovala. To znači da sam uspela da razbijem ustaljene klišee i stvorim stvarne ljude.

Ako pretpostavimo da je dehumanizacija prisutna u modernom svetu, što kroz vrtoglavi napredak tehnologije koji nekad više udaljava ljude nego što ih zbližava, što kroz ekonomsko-političke krize koje svakim danom eskaliraju, verujete li da, kroz prizmu književnog stvaralaštva, umetnik može da podstakne dobro i plemenito u ljudima, da pokrene humanost i bar malo popravi svet i šta je to što svaki pojedinac može da učini na mikroplanu kako bi doprineo boljoj budućnosti?

Najpre da odgovorim na prvo pitanje. Da, umetnik može služiti čovečanstvu tako što pokreće ono dobro i plemenito u ljudima i trudi se da svet učini boljim. U suštini, ne znam zašto bi se pisalo iz nekog drugog razloga, tačnije, šta drugo umetnik i radi? Ako poezija neće promeniti svet, zašto je onda izgovarati? Ako se muzikom ne komponuje dobrota, čemu onda služi? Ako svaki kamen umetnosti neće biti ugrađen u ljudsku vrlinu, šta nam onda može ponuditi? Ovo nisu ni utopije ni snovi, po mom mišljenju to je ispoljavanje božanskog u čoveku. Zato je dužnost umetnika da, bez ikakvog samoističanja i bez egocentričnosti, iskreno iznova stvara život. Upravo zbog toga je obdaren talentom.

Šta svaki pojedinac može da učini, u okviru svojih mogućnosti, da doprinese boljoj budućnosti? Mislim da svaki čovek treba da radi ono što zna, ono što može, i u poslu kojim se bavi da daje sve od sebe. Ako je bankarski službenik, treba da bude najbolji. Ako je roditelj, treba svom detetu da bude najbolji otac ili majka. Ako je učitelj, trebalo bi da bude najbolji učitelj. Ako vodi restoran, kod njega treba da budu najukusnija i najraznovrsnija jela. Naravno, to „najbolje“ se razlikuje od osobe do osobe, ali ono što ja pod tim podrazumevam jeste vrednost koju čovek sam sebi određuje. Što je ta vrednost viša, to ćete bolje raditi svoj posao i bićete dalje od nadmenosti. To nazivamo odgovornošću. Samo tako možemo da se suprotstavimo onima koji nas obmanjuju – političarima, religijskim profiterima, prevarantima, onima koji streme ratovima. To je ono što znam. I trudim se da radim najbolje što mogu.

Recite nam, za kraj, na kom projektu trenutno radite, kad možemo očekivati neku novu priču, čime će ona biti protkana i sa kakvom porukom?

Nakon mog trećeg romana Izvršilac poznat, četvrti će, nadam se, biti objavljen sledeće godine. Radnja se odvija u Iranu i govori o ženi koja je živela u prvoj polovini 19. veka. Ona je prva žena koja je, kao muslimanka, počela da preispituje sopstveno bivstvovanje unutar islama. Nažalost, za to je platila veoma visoku cenu. Ako se pitate zašto Iran – zato što je ta heroina bila Iranka. Naišla sam na nju u jednoj pesmi; stihovi su bili njena poezija. Od te žene možemo mnogo da naučimo. Mislim da moramo ponovo da preispitamo stav islama prema ženama. Nisam Iranka, nikada nisam videla Iran, ali u skladu sa onim što sam malopre navela, dala sam sve od sebe. Mnogo sam radila. Mnogo naučila. Uključujući i persijski jezik. Nadam se da će roman biti vredan tolikog truda.