Свако има право да бира хоће ли читати књигу објављену на једном или другом писму, то му се не сме одузети, сматра издавач и писац Владислав Бајац

Према новим условима јавног конкурса Министарства културе Републике Србије за откуп књига од издавача за библиотеке (чиме би требало да се подстиче развој издаваштва, као и квалитет и бројност нових издања у библиотекама), биће откупљивана издања на српском језику и ћириличном писму, као и на језицима националних мањина. Дакле, онај ко је на ћирилици штампао дела од значаја за културу и уметност, домаћу књижевност, преведену литературу, књижевност за децу, уметнички стрип, издања која представљају националну и светску културну баштину и савремену културу и уметност, књиге из области науке и лексикографије, моћи ће да се пријави на конкурс. Латинична издања неће доћи у обзир.

Многи издавачи реаговали су бурно на тај нови услов конкурса, а Удружење професионалних издавача Србије најавило је бојкот откупа. Издавач и писац Владислав Бајац, члан Управног одбора УПИС-а, истиче за наш лист да јавност није довољно упозната са дугогодишњим напорима издавача да се побољша опште, све горе, стање у издавачкој делатности: почев од најширих захтева за повећањем мизерног и увредљивог процента издвајања новца из буџета за културу, а посебно за област књига, све до малих, али прагматичних и суштинских предлога за њихову добробит.

– Сви састанци са представницима Министарства културе завршавали су са предатим молбама, предлозима, а потом захтевима издавача (који су наступали јединствено) и обећањима чиновника да ће о резултатима сви бити обавештени. Резултат – ништа. Бирократија је обављала своју формалну дужност замајавајући и издаваче и јавност. После серије игнорисања суштинских потреба за променама, садашњи министар решио је да се према култури опходи чврстом песницом, па је обећао и испунио сопствени завет да на републичком конкурсу за откуп књига библиотека у Србији могу да се откупљују искључиво књиге штампане на ћирилици. Када год би власт остала без идеја, она је посезала за оним национално прегрејаним. Тако смо дошли у ситуацију да оваква дискриминаторска одлука, која крши основне одредбе Устава и елементарна људска права, заправо „штити” писмо од самих издавача. Циљано се намеће погрешна прича о себичним разлозима приватних издавача (који чине 95 одсто свеукупног броја) да користе латинична издања зарад веће зараде у региону. Тиме се заборавља она флоскула која стиже управо од власти: да српски језик треба да одржи везу са Србима у бившем југословенском простору (који тамо користе оба писма) и да тиме врши што јачи и већи утицај – каже Владислав Бајац, додајући и то да у култури наредбе никада нису успевале, а да одлука о откупу искључиво ћириличних издања крије и претпоставку да ће им макар педесет одсто издавача и/или књига који буду искључени из разматрања „уштедети” новац за откуп.

– Осим тога, та „уштеда” је Министарству културе омогућила преседан да по први пут објави о истом трошку конкурсе за 2024. и 2025. годину. Тиме је министарство себи омогућила лажно објашњење да је прихваћена издавачка идеја да се конкурси објављују чешће и убрза процедура. А заборавља се да због административних ограничења, новац за откуп тиме није ни увећан, па чак и није на истом досадашњем нивоу већ је готово па преполовљен. На све то и оних мизерних 0,67 процента из републичког буџета је умањено по владиној одлуци не би ли се тај новац пребацио на друге приоритете. Знамо које. Но, важна је и морална страна приче. Увредљиво је по издаваче и целокупну читалачку јавност, од штампарија до библиотека, наредбама „решавати” нагомилане проблеме. Сваки читалац има право да бира хоће ли читати књигу објављену у једном или другом писму. То му се не сме одузети. Али то се ипак упорно чини: где је глас одбране равноправности избора писма од недавно оформљеног Савета за књигу? Нема га, јер међу члановима нема ни једног јединог представника издавача! Издавачи Србије ће у овој одбрани квалитетних књига вероватно остати уједињени, јер је то суштина: хиљаде наслова изузетног блага са књига преведених са свих светских језика, а и домаће књижевности остаће испод радара читалаца. Где је тек игнорисано право аутора да бирају писмо на којем ће да пишу и објављују своје рукописе?

Издавачи су свесни да шири спољни и унутрашњи проблеми не иду на руку издавачкој делатности. Али, то не оправдава овакав прелазак прага толеранције који је Министарство културе овом одлуком непотребно изазвало – закључује Бајац.

Флавио Ригонат, из издавачке куће ЛОМ, сматра да ова одлука Министарства културе наноси велику штету читаоцима и издавачима, а како каже, рекло би се само неинтелигентна досетка поводом тога како да се одвоји што мање новца за културу, у коју спада и откуп књига од издавача за библиотеке.

Ненад Перишић, из издавачке куће „Рио Магнус”, сагласан је са тим да ћирилица јесте наше писмо и да као таква треба да буде једина у употреби у државним актима и документима сваке врсте. Лично мисли и то да је ћирилица у естетском смислу, графички, много лепша од латинице.

– Сложио бих се и са тврдњом да је у Југославији ћирилица била добрим делом у другом плану, чак и угрожена. Али Југославије више нема, а у данашњој Србији свакако да њено постојање више није угрожено.

Снага једног народа, поготову овако малобројног као што смо ми, једне традиције, једне културе, лежи управо у образовању и неговању језика. А модерни српски језик има ретко својство да може да се пише на два писма. Зашто бисмо га лишавали тог богатства? Зашто бисмо се одрицали једног огромног дела наше, српске књижевности који је објављен на латиници – истиче Перишић, уз напомену:

– Зашто уопште дресирати читаоца само на једно писмо кад већ постоји боља, шира опција? У комшилуку имамо такву „дресуру” на делу, па су тамо данас деца онеспособљена да препознају ћирилична слова. Али тамо је то део једног, рекао бих, сложеног комплекса који никако, бар ја тако мислим, није и не треба ни да буде присутан овде. Код нас је све, пак, политичко питање, почев од доношења закона па до тога ко навија за Звезду, а ко за Партизан. Тако је и ова одлука Министарства културе више политичка него што је окренута на било коју другу страну, а нарочито ка култури. Стога се искрено надам да ће ускоро овакав исхитрен начин одлучивања престати да се практикује, а да ова одлука неће остати дуго на снази. Ако је основна идеја државног откупа књига да што више разнородних квалитетних наслова путем библиотека допре до читалаца, онда тим читаоцима не треба ускратити бројна значајна дела, како она наших писаца тако и, нарочито, она у преводу, која су штампана на лепом, негованом српском језику – али латиницом. И то никако није казна или недостатак, већ привилегија.

Извор: Политика / 13.03.2025