Autor: Jelena Žugić – Izvor: DANAS
O svom novom romanu „Dan u martu“, književnosti i građanskim protestima govori za Danas
Nasuprot istini je uvek lažna malograđanština o uštogljenim porodičnim ručkovima, o ćerkama balerinama i sinovima sportistima, o maminim princezama i tatinim junacima
BEOGRAD // Nedavno se u knjižarama pojavio novi roman Milana Jovanića – „Dan u martu“ – kao izdanje izdavačke kuće „Magnus“. Ovaj roman pokreće mnoga pitanja u vezi sa odnosom roditelja i dece, kao i uopšteno porodičnih odnosa, roditeljskih trauma koje se prenose na decu, a posebno je upečatljivo sve ono što se u porodičnim odnosima sakriva pod tepih i što će kad-tad izbiti na površinu.
„Tek kroz njen dnevnik sam je zaista upoznao“, reši su koje je izgovorio otac Ane Frank. Zašto ste ovaj citat odabrali za početak knjige?
Gledao sam dokumentarac televizije BBC o Ani Frank, i jedan stari intervju iz 1976, u kojem Oto Frank izgovara te potresne reči. Znao je za bistrinu i inteligenciju svoje ćerke otvorenog uma, ali tek kroz njene dnevničke zapise je doživeo pravo otkrovenje. Trenutak kada roditelj shvati da ne poznaje ni sopstveno dete, jednak je trenutku kada čovek shvata da je sam na ovom svetu. Niko od nas ne može potpuno da spozna drugo ljudsko biće. Živimo u svetu koji je kolektivni dogovor kakvi ćemo biti pred određenim ljudima. Tokom pisanja romana „Dan u martu“ dosta sam razmišljao o tome, pošto je u suštini ovo roman o odnosu oca i ćerke, sve dok na kraju nisam shvatio da se priznanje oca Ane Frank savršeno uklapa kao moto
romana.
Roman kao da otvara pitanja o posledicama izbegavanja direktnih razgovora, između supružnika, roditelja sa detetom i kasnije deteta prema roditeljima?
Otvaranje pitanja i jeste misija književnosti. Samo ne bih želeo da neko pomisli kako je „Dan u martu“ roman o vaspitavanju dece. Glavna junakinja je mlada žena, balerina. Ona je u sukobu sa sobom, roditeljima i okolinom, što nije neobično. Književnost uvek govori o ljudima u problemu. Svaki ljudski odnos je stvoren od malih i velikih sukoba, a ljudi koji se slabo poznaju uglavnom se zadržavaju na opštim mestima, na bljutavoj uljudnosti. Najčešće se sukobljavamo sa bližnjima, zbog čega se u romanu bavim porodičnim sukobima. Oni su intimniji, snažniji. Glavna junakinja Saša preispituje sebe u odnosu prema roditeljima, odnosno plaši se kako će roditelji prihvatiti njenu suštinu. Nasuprot istini je uvek lažna malograđanština o uštogljenim porodičnim ručkovima, o ćerkama balerinama i sinovima sportistima, o maminim princezama i tatinim junacima.
Jedan od najupečatljivijih slojeva romana je nefunkcionalna komunikacija, u telefonskim razgovorima, između glavne junakinje i njene majke?
Disfunkcionalne porodice se uglavnom vezuju za probleme sa alkoholizmom ili drugim oblicima zavisnosti kod roditelja, narkomanijom, tabletomanijom, kockanjem, sa nasiljem, sa poremećajima ličnosti roditelja ili za njihovo preuzimanje drugih obrazaca iz svoje disfunkcionalne primarne porodice. Ali, nauka se ne bavi malograđanskim porodicama u kojima se ćuti o bračnim problemima, o životu bez orgazma, kao sramota se sakrivaju bolest ili seksualna orijentacija, pa sve češće i politička pripadnost deteta. Takve porodice naizgled deluju mirno, ali njihovi članovi su podjednako osuđeni na samoću i nesreću. Žene uglavnom tvrde da ostaju zbog dece u dobrovoljnoj robiji braka. Muškarci postaju agresivni, frustrirani svojim neuspesima. Žene gutaju tablete. Muškarci alkohol. Decu usmeravaju putevima onoga što su oni priželjkivali za sebe. Na kraju deca postanu odrasli i pokrenu novi krug nezadovoljstva.
Cela radnja romana dešava se u jednom danu, tačnije 15. marta, pa da li to ima veze sa protestom održanim tog dana u Beogradu?
Godina nije naznačena, ali je u pitanju 15. mart 2020. godine, dan kada je proglašeno vanredno stanje zbog pandemije virusa korona. Nisam želeo da pišem o pandemiji, ali sam je iskoristio za okvir u kojem su moji junaci opterećeni dodatnim otuđenjem. Imaju ograničeno kretanje, zatvoreni su, pa glavna junakinja ne može iz inostranstva da poseti roditelje u Beogradu. Njenu teskobu pojačava iznenadni nestanak oca. Tako da joj ostaje još samo okretanje ka sebi i odlučnost da konačno bude ono što zaista jeste. U drugom delu romana, u tom istom danu, razrešava se očev nestanak i njihov međusobni oprost za sve ranije nesporazume. Ona je dvadeset trogodišnja mlada žena, pa sličnost sa spomenutim protestom vidim u tome što je u romanu mladost takođe ustala nasuprot malograđanštine i nepravde. Mladost želi da prekine novi krug frustracija. Ovde pod malograđanštinom podrazumevam višedecenijski pristanak na ćutanje, na život bez pobune.