Autor: Jelena Žugić – Izvor: Novi magazin

Pisac, književni prevodilac, stručnjak za nordijske jezike… predstavio se nedavno prvi put na srpskom jeziku. Njegove romane Razaranje tišine i Prevodiočeva verenica objavio je beogradski RIO Magnus. U razgovoru za Novi magazin otkriva da je jedan od njegovih omiljenih pisaca Borislav Pekić

Žoao Reiš rođen je u Vila Nova de Gaji 1985, diplomirao je filozofiju, bio urednik izdavačke kuće Euklea, koju je i osnovao, od 2010. do 2012. Trenutno je književni prevodilac, stručnjak za nordijske jezike, a na portugalski je preveo knjige Knuta Hamsuna, Haldora Laksnesa, Augusta Strindberga i Patrika Vajte, među mnogim drugim autorima. Između 2012. i 2015. živeo je i radio u Norveškoj, Švedskoj i Engleskoj, gde se bavio raznim zanimanjima. Godine 2015, bio je finalista konkursa za nagradu Bare Fiction Prize u kategoriji Flash Fiction i objavljuje svoj roman Prevodiočeva verenica, koji je prvi njegov roman objavljen na srpskom jeziku, u izdanju beogradskog RIO Magnus. Njegov treći roman ‒ Razaranje tišine, bio je 2019. u širom izboru za Oceanos, književnu nagradu za dela napisana na portugalskom jeziku.

Reiš za Novi magazin otkriva da za sebe često kaže da je pre evropski nego portugalski pisac, mada je nesumnjivo i Portugalac. Reiš govori i o (be)značajnosti književnih nagrada, o tome zašto su njegova dela fikcija, ali i filozofija, ali i koliko je knjižarska delatnost u Portugaliji trula do srži… te da ta zemlja nikad nije mogla da se pohvali nekim značajnim brojkama kad je čitanje u pitanju.

Počnimo od vaše nedavne nominacije za prestižnu književnu nagradu Premio OCEANOS, za dela napisana na portugalskom jeziku. Godine 2019. vaš treći roman, Razaranje tišine, našao u širem izboru za tu nagradu. Kako je to generalno uticalo na vaš rad i kako ocenjujete značaj književnih nagrada?

Kad je u pitanju konkretno ova nominacija, za priznanje OCEANOS, mislim da je to pobudilo kod publike određeno interesovanje za moju knjigu. Nagrade, i nominacije za iste, ne garantuju uvek da će knjiga bolje proći, ali svakako imaju određeni uticaj na prodaju, jer ljudi generalno imaju tendenciju da više čitaju knjige koje su osvojile ili bile nominovane za neku nagradu. Ali, ukoliko ne pričamo o velikim književnim priznanjima, onda to i nije toliko bitno. Lično ne čitam knjige zato što su one dobile neku nagradu, niti procenjujem bilo kog pisca niti kvalitet bilo kojeg dela po tome da li je ili nije osvojio neko javno priznanje. To je više pitanje marketinga, pa je onda ovde zanimljivo to što ste pomenuli značaj književnih nagrada. Iskreno mislim da su nagrade podložne određenim, kako bih rekao, subjektivnim referencama, pa se onda događa da velika dela ili veliki pisci retko ili uopšte ne dobijaju bilo kakve nagrade; nagrade se, dakle, dele, delimično iz političkih ili nekih društvenih razloga, a ne neizostavno na osnovu kvaliteta dela. A to je pogotovo vidljivo danas: da biste osvojili neku nagradu potrebno je da obradite određene teme ili da imate specifičan stil obrade tih tema. Svestan sam da moje teme i moj stil ne zadovoljavaju većinu žirija koji odlučuju o nagradama, kako u Portugalu, tako i šire. Svakako da bi novac od nagrada uvek bio dobrodošao ali samo priznanje skoro da ništa ne govori o kvalitetu dela.

Prepoznati ste kao osveženje na književnoj sceni Portugala i jedan od njenih najoriginalnijih glasova u poslednje vreme, ali s druge strane mnogi kažu da se u vašem narativu oseća snažan uticaj Bernharda, Hamsuna ili Saramaga. Kako biste vi opisali svoje umetničke stavove i izraz?

Svoj stil, pa i opšte stavove, mogao bih da opišem kao mešavinu crnog humora, sarkazma i filozofije. To je kompaktan stil, sa nekim namernim ponavljanjima, pomalo eliptičan. Pokušavam da napišem knjige koje bi mogle da se pročitaju za kratko vreme, ako je moguće u jednom dahu, i gde je sve povezano određenom logikom. Hteo bih ovde da naglasim značaj filozofije. Moja dela su fikcija, ali su filozofija i logika veoma važne u njima, kao što je važan i humor. Inače, čini mi se da su na mene veći uticaj ostavili strani pisci, nego portugalski. Usput da pomenem, jedan od mojih omiljenih pisaca je Borislav Pekić i njegov uticaj se svakako oseća u mojim delima. Zbog toga često za sebe kažem da sam pre evropski nego portugalski pisac; mada, svakako da nema sumnje da sam i Portugalac, od toga ne bežim. Pišem i na engleskom ali moj maternji jezik jeste portugalski, i moji kulturni koreni i okruženje su takođe portugalski. Ali mislim da književnost sve to premašuje, i mislim da je kod poznavanja nekoliko jezika najbolje to što možete da čitate knjige koje inače ne biste mogli.

Vaš privatan život je veoma zanimljiv, toliko da bi se moglo reći i buran. S obzirom da se i dalje aktivno bavite prevođenjem, često za sebe kažete i da ste prevodilac (čak ste i svoju sopstvenu knjigu sami preveli na engleski). Bernhard kaže da „posao prevodioca nije vredan pažnje jer on uništava original do neprepoznatljivosti“. Kakvo vi gledate na taj odnos „autor-prevodilac“?

Tačno je, često za sebe kažem i da sam prevodilac. Pa ja živim od prevođenja, dosad sam preveo skoro devedeset knjiga. Zapravo, mnogo više vremena provodim prevodeći nego pišući, ali tako je to danas, nema šanse da živim samo od pisanja. Tako da DA, ja sam i prevodilac, ali to je posao. Nije isto prevoditi i pisati. Ipak sam, pre svega pisac, mnogo više nego što sam prevodilac. Taj odnos je zapravo prilično komplikovan! Preveo sam sâm sebe na engleski, to je tačno, ali je to bilo više slučajno nego s nekom namerom. Pošto i pišem na engleskom, onda nemam više nameru da prevodim svoje reči na engleski, jer ako to ponovo budem uradio, onda ću na kraju napisati potpuno novu knjigu! Moja knjiga Ublatnjaviti baku ruskim snegom nije pravi prevod sa portugalskog na engleski, jer sam prvo započeo prevod ali sam onda odlučio da sve promenim pa sam na kraju na engleskom dobio potpuno novu knjigu! Sad bi trebalo to da prevedem nazad na portugalski, jer postoji samo verzija na engleskom. Pomalo suludo! Zato kažem da se više osećam piscem nego prevodiocem, jer kao prevodilac ne mogu uvek da ponovim svoje kreativne impulse pisca.

U Prevodiočevoj verenici ste u taj odnos dodali i treći element ‒ izdavača. Kako taj trougao funkcioniše u Portugalu?

Manje-više kako sam to tamo i opisao: prilično loše! Bio sam i sâm izdavač, pre nego što sam počeo da se bavim prevođenjem a kasnije i pisanjem, ali nemam nameru da se time ponovo bavim. Knjižarska delatnost je u Portugaliji trula do srži. To je jedno prilično zlo okruženje u kome nema nikakvog poštovanja ni prema prevodiocima ni prema piscima. Glupost caruje. Osim kod nekoliko izdavača koji veruju u to što rade i kojima je zaista stalo do toga. Strast kojom obavljate neki posao je uvek osnovna, pa tako i kod knjiga, a čini mi se da tu upravo toga nema.

Specifičan vam je način obraćanja čitaocu ‒ teške teme tretirate na sarkastičan pa čak i zabavan način. Jedan od glavnih primera je roman Razaranje tišine, gde se poigravate sa ljudskom patnjom, bolom, strahotama rata… Da li se plašite da bi neko mogao pogrešno da protumači vaš način razmišljanja te da vas optuži za nedostatak empatije i osnovnih ljudskih emocija?

Ma da, kako da ne… Ja sam čovek bez emocija, pravi psiho! OK, da budemo ozbiljni, znam šta ste mislili da kažete. Danas je uvek moguće da vas neko loše protumači, pogotovo mene, jer koristim humor kao način obrade ozbiljnih tema, a da budemo iskreni ‒ humor, sarkazam, ironiju danas ne razume veliki deo populacije. Štaviše, u ovo naše doba, morate da razgovarate samo o određenim temama i da potpuno izbegavate korišćenje određenih reči. Jasno mi je da pojedini čitaoci neće razumeti ono što pišem, niti zašto tako pišem… Činjenica da zapravo imam višak empatije prema ljudima i životinjama me ne sprečava da mislim da je humor najbolji način da se uhvatim u koštac sa životom. I hoću taj humor da prenesem u svoja dela, jer isto to tražim i kao čitalac.

Imajući u vidu kompletnu globalnu krizu (pandemija, ratovi, ekonomski kolaps) kakva je trenutna situacija u književnom svetu Portugala? Da li ljudi i dalje žele i imaju vremena da čitaju knjige ili se zatvaraju u kratke informacije sa mobilnog telefona?

Portugal nikad nije mogao da se pohvali nekim značajnim brojkama kad je čitanje u pitanju. Prodaja se posle ekonomske krize nikad nije vratila na nivo pre nje, a pandemija izazvana kovidom je stvar učinila još gorom, jer su ljudi počeli da troše novac na strimovanje video-sadržaja, na tehnologiju i slične stvari. Portugalci nisu baš neki konzumenti knjiga, to je činjenica. Društvene mreže su navodno pomogle većoj prodaji knjiga prošle godine, ali se tamo prodaju samo mejnstrim ostvarenja, a ne baš prava književnost. A potpuno je tačno da je pažnja kod ljudi prilično skraćena, niko više ne čita knjigu, svi samo bulje u telefone, i slikaju sebe, svoju hranu, svoje automobile… Ali mislim da je to globalna pojava. U Portugalu je još i gore, jer mi nemamo neke čitalačke navike od kojih bismo krenuli. I naravno, sva ta zatupljenost dovodi do pojave fašizma i agresivnosti, što se lako može videti na internetu, gde postoji ta ogromna polarizacija: ja protiv tebe, uvek i stalno, pa onda Ronaldo protiv Mesija, Đoković protiv Nadala… to su onlajn ratovi! Društvo u kome trenutno živimo je potpuno tupavo! Ljudi, molim vas, čitajte knjige, i ne shvatajte sve toliko ozbiljno!

Srpska čitalačka publika poprilično je upoznata sa portugalskom književnošću poslednjih decenija, uz pozitivan odjek koji je uglavnom plod sličnosti karaktera naših naroda. Na čemu trenutno radite, koja je sledeća vaša knjiga koja će nam biti predstavljena ovde u Srbiji i koja je nekakva opšta poruka koju biste preneli čitaocima u Srbiji?

Zaista mi je veliko zadovoljstvo što se moja dela objavljuju u Srbiji i želeo bih ovim putem da se zahvalim svom izdavaču RIO Magnusu i vlasniku Nenadu Perišiću, kao i svojoj prevoditeljici Jeleni Žugić, što su to omogućili. Inače sam fan srpske književnosti, filma i smisla za humor. Znam da ljudi u Srbiji vole da čitaju, i nadam se da će uživati u mojim romanima. A mogu da najavim da će Magnus objaviti još jedan moj roman Kako sam služio Žilu Visenteu, koji će biti pravi izazov za prevođenje ‒ radnja je smeštena u Portugal 16. veka, a delo je napisano na izuzetno satiričan način i staroportugalskim jezikom. Trenutno ne pišem ništa novo, ali videćemo šta nam budućnost priprema.