Novi Magazin
Inteligentan humor, britka i živopisna satira, uspeli i originalni spojevi različitih književnih žanrova i registara, i njihov sliv u jedinstven i ubedljiv književni svet – svi ovi elementi izdvajaju Žoaa Reiša kao jednog od najuspešnijih i najoriginalnijih pisaca savremene portugalske književne scene. Njegov četvrti roman, epizodijski je strukturiran, bez čvrste kompozicije – Kako sam služio Žilu Visenteu, koji je nedavno objavio beogradski RIO Magnus, u prevodu sa portugalskog i obradi Jelene Žugić, obiluje svim navedenim karakteristikama, sa pridodatom dozom novoosvojene književne smelosti i zrelosti u odnosu na piščeva prethodna dela. Kompozicija čitavog dela koncipirana je kao epistolarni roman od najluđe sorte. Čitav roman je, naime, oblikovan kao jedno ogromno pismo, koje piše centralni junak i narator, Anrike, jedan od sluga slavnog dramaturga 15. i 16. veka Žila Visentea (često nazivanog „ocem portugalske drame“), prijateljici svoje supruge Briolanže, koju je upoznao u jednoj od mnogobrojnih iznenađujućih i živopisnih epizoda ovog dela, razotkrivenoj pri samom kraju romana.
Reiš u ovom delu na inovativan i imaginativan način, koristeći se i mnogim od stvarnih istorijskih podataka i ličnosti iz Visenteovog života, daje jedan od mogućih literarnih odgovora na ta pitanja. Ingeniozno su opisane u romanu imaginirane okolnosti piščeve smrti, kao prirodna konsekvenca vrsno izgrađenih karaktera oba glavna lika – gospodara i sluge – uz nagoveštaje na samom kraju pripovesti da je pisac dramskih komada ipak i dalje živ, i da progoni oštroumnog slugu koji ga je, zahvaljujući njegovoj nesmotrenosti, prevario. Reišev literarni univerzum, dakle, koristi se mnogim istorijski tačnim podacima iz života portugalskog renesansnog dramskog autora, pridodajući im nove, književne, izuzetno maštovite i smele elemente. I od tih sastojaka potom tvori inteligentnu satiričku fantazmagoriju čije su poruke i oštrice primenjive na gotovo sve epohe. Na taj način daje sasvim poseban kolorit i vizuru ovom reiševskom amalgamu, mozaiku faktičkog i imaginarnog, kroz perspektivu izmišljene ličnosti, glavnog junaka dela: iskusnog i lukavog sluge Anrikea Bečkog. Čitav roman Žoaa Reiša sugeriše da nije najbitnije šta nam je rođenjem dato, pa čak ni ono što na to nakalemimo i domaštamo – već pre svega kako ćemo umeti to da upotrebimo.
