Bukvalno u poslednjih deset dana bubašvaba mi nije izašla samo iz frižidera, a možda je ima i tamo.
Moja sestra se selila i dok se pakovala, u kutijama za novi stan prenela je i tri bubašvabe.
Tri.

Prosto ne znam šta se dešava i kakva je to najezda odjednom.

Zašto niko o tome ne priča? Gde su sad influenceri za bubašvabe i rilsevi na tiktoku.

Da li se previše bavimo nekim drugim stvarima pa zaboravljamo ono što je ispred nas, ili to jednostavno nije važno pa se o tome ne govori?

Nemam pojma.

 

Krivo mi je jer ne bih da je ubijam, ali opet, ne volim ni da se družimo.

Možda možemo da živimo jedni pored drugih.
Ali ne baš u istoj kuhinji.

Da li ste se nekada osetili kao bubašvaba?

Sitni.
Mali.
Dosadni.
Smrdljivi.
Zavučeni.
Izbegavani.
Progonjeni.

Bubašvabo.

Je l to uvreda?

Jer ta mala bubašvaba je, ako ostavimo po strani sve karakteristike zbog kojih nam se gadi, ista kao mi.

Mala je.
Nebitna je.
Pokušava da preživi.
Traži hranu.
Traži svoje mesto.

Samo što se njeno mesto, po nekom nepisanom pravilu, ne nalazi u našoj kuhinji.

Možda bismo drugačije gledali na bubašvabu kada bismo joj dali ime.

Recimo da se zove Milica.

Milica bubašvaba živi ispod frižidera.

Ne zna da je dosadna.

Ne zna da je gadna.

Ne zna da je nepoželjna.

Ona samo traži hranu.

Kao i mi.

Samo što mi to zovemo večerom.

Ona ne zna da je ušla u pogrešan stan.
Mi znamo da je ona ušla u naš.

Ni bubašvaba nije postala neprijatelj zato što je nešto uradila.
Postala je neprijatelj zato što izgleda kao nešto što ne želimo da gledamo.
Stonoga bi možda prošla malo bolje.
Ima mnogo nogu, ali ima neku svoju estetiku.
Čak je i pomalo zanimljiva.
Leptir je lep.
Pčela je korisna.
Bubamara je slatka.
Bubašvaba?Bubašvabo.

To već zvuči kao uvreda.

Kada se pojave komarci, prskamo.
Kada se pojave pacovi, trujemo.
Kada se pojave skakavci, uništavamo čitava polja da bismo zaustavili njihovu najezdu. A onda dođe neka druga vrsta.
Neka bakterija.
Neki virus.

Nešto toliko malo da ga ne možemo ni videti.

I odjednom čitav svet počne da se ponaša kao da vodi rat protiv nečega što nema ni lice.

Ne kažem da su virusi bubašvabe.

Bože sačuvaj.

Samo mi je zanimljivo koliko se brzo promeni naš odnos prema životu kada ga proglasimo pretnjom.
Šta ako smo mi bubašvabe?

A pretnja, kao što je bila korona virus, napravljena da nas uništi?

Znam. Zvuči potpuno ludo.

Ali zamislite da postoji neko ko nas posmatra odozgo.

Gleda nas kako se množimo.
Kako zauzimamo prostor.
Kako gradimo preko svega što je već postojalo.
Kako uzimamo više nego što nam treba.
Kako se širimo.

I jednog dana kaže:

Previše ih je.

I napravi nešto toliko malo da ne možemo ni da ga vidimo.

Nešto što će se prenositi sa jednog na drugog.
Nešto što će nas zaustaviti.
Nešto što će nas podsetiti da nismo toliko veliki koliko mislimo.

Mi bismo to nazvali virusom.

A možda bi neko drugi to nazvao sredstvom protiv najezde.

Kao kada mi prskamo bubašvabe.

Ne pitamo se šta one misle o tome.

Ne pitamo se da li imaju porodicu.

Ne pitamo se da li su baš tog jutra krenule po mrvice koje su ostale ispod frižidera.

Samo kažemo:

Ima ih previše.

I možda je to jedina rečenica koja je potrebna da bi nešto prestalo da bude život, a postalo problem.

Ne tvrdim da je korona napravljena da uništi ljude. Ne znam ni ko bi bio taj „neko“ koji bi nas posmatrao.

Samo mi je zanimljivo koliko se perspektiva promeni kada sebe zamislimo na drugoj strani.

Jer možda nismo ljudi koji žive na planeti.

Možda smo samo jedna vrsta koja je predugo mislila da je planeta napravljena za nju.

A možda negde postoji neko ko nas upravo posmatra i razmišlja:

„Baš su se namnožili.“

 

Autor: Milica Otović