Tri mesta na kojima kupujem knjige jesu: sajam knjiga, trafika i biblioteka. Imala sam priliku da radim sajam knjiga za jednu izdavačku kuću, najbolju ako smem da kažem i to po izboru odabrane mladje publike. Zaljubljena sam u knjige, zaljubljena sam u decu koja čitaju knjige i u posvećene roditelje koji deci to omogućavaju. I ništa manje moji roditelji nisu meni pružali. Zato i dalje posećujem biblioteku i strpljivo čekam da pojedini naslovi stignu baš tamo. I trafika. Kada padnem na akciju lepih korica i velikih naslova.

Ali leti je drugačije. Leto je moja biblioteka, jer me podjednako uči strpljenju. Za leto se spremam onog trena kada pojave prvi dugački rukavi na ulicama. Leto pokušavam da oživim u sebi čak i kada se čini da je mnogo daleko. Leti ne smem da nemam izabrano štivo. Leto posebno biram da bude baš takvo, posebno. Radujem se i delim sreću sa svima onima koji imaju dobro društvo leti, sa onima koji pakuju kofere, sa onima koji daju otkaze, čekaju na graničnim prelazima, aeodromima, porodilištima i bolnicama, sa onima koji ispraćaju i dopraćuju i verno čekaju to naredno leto. Uvek mi je samo dalo. Dalo mi je vremena da razmislim, da se opustim, da volim, da se vratim svojima, ali i sebi. Leti sam se najviše smejala, letnje događaje najviše prepričavam svima. Leti sam tako lepo igrala, a letnji takt jeste upravo onaj koji ima pesma Babe – Ko me ter’o da te volim.

Moraš probati leto ali onako istinski. Ustati uz zrake vrelog sunca, uspavati se, popiti kafu sa nogu, zaspati na kauču, izgoreti od sunca, proliti pivo, ljubiti dugo, videti svitanja i zalaske, i istopiti se, barem jednom, onako iskreno i brzo kako samo Rumenko može, kada stoji malo duže na tom vrelom suncu. Eto, toliko volim leto i svi oni koji su ga razumeli. Leto nas tera da volimo više, da se pokrenemo, da skočimo visoko možda i iznad onoga što zapravo možemo. Leti slavim, slavim svoj rođendan, slavim život. I naravno da ću posebno da pamtim detalje i događaje.

Ovu šemu o letu razumeju samo oni koji su imali neku letnju ljubav koju nikad nakon tog leta nisu videli, oni koji su otišli da odrade tu sezonu za par evrića i odlučili da se nikada više ne vrate, oni koji su izgubili nekoga, nekoga važnog, oni koji su odustali od svega što nije za njih, od onih koji su dali prostora sebi, promeni. Svojim potrebama, svemu onome što duša treba. Možda je baš ta jedna slučajna knjiga sa trafike doprinela tome da se vratiš na to jedno mesto koje te strpljivo, nežno i uvek tako brižno, sa velikim poverenjem čeka. Da zagrliš ono što ti pripada, da se vratiš. Sebi.

I zato ne brinite mnogo oko tog naslova koji ćete čitati na plaži, poslu, kafiću. Vi samo čekate taj jedan tekst, tu jednu rečeniću koja će vam pružiti utehu i reći jedno prosto i veliko: SMEŠ. Nisi nikome dužan ništa, reči pravdanja i hvale. Ti si samo čekao da dođe to leto, da se osetiš kao da ponovo živiš. Sunce nije toliko nepodnošljivo kada naučiš da ga voliš i da se diviš snazi i sposobnosti koju poseduje. Poruči kafu, pročitaj knjgu.

Nema ovde neke preterane filosofije verujte mi, prosto je vrlo. Letnje knjige najduže pamtimo jer u nama probude želju za životom, promenom, novim iskustvom, podsete nas na ljubav. Podsete nas na to koliko je život lep, očaravajuć i divan. Podsete nas na sve ono što smo dužni da učinimo sebi, da se zagrlimo i da damo odmora duši, onog koji je zaslužila. To su te letnje knjige, letnje priče. One su nastale iz istih onih uzdaha za životom, kakve svi mi činimo ponekad. Ja sam vam ovo leto ovim tekstom možda malo preduhitrila, ako je tako, nema na čemu. Lepo čitanje želim.

Autor: Milica Otović