Izašao sam i sedmi put na uviđaj u povodu romana koji su konkurisali za ovogodišnju nagradu UPITa. Sedmi na listi je ADRENOHROM Đorđa Đ. Vlajića i Ivane Feniks, roman koji bi po svom profilu u ovim vrelim danima imao svoje mesto u rukama ljudi na plaži ili na aerodromima, dakle na putu za odmor ili van njega. Žanr „aerodromske literature“ nije nešto prema čemu imam posprdan odnos – naprotiv. Vrlo često su ti romani štivo koje inicira čitaoce da postanu pisci, a u najmanju ruku ljubitelji baš krimića i trilera.

ADRENOHROM nažalost nije izašao za velikog izdavača i nemam mnogo podataka o njegovoj dostupnosti i tiražu, da li se može kupiti na trafikama u letovalištima ili u aerodromskim suvenirnicama, a trebalo bi da je tamo.

Naravno, „aerodromska literatura“ je kod nas imala svoj vrhunac, i to ne samo srpskohrvatski, nego možda malo i šire – u BESNILU Borislava Pekića, gde je on pokušao da napiše apokaliptični horor, po uzoru na tadašnje bestselere i knjige koje se čitaju na aerodromu, a on ga je i smestio na aerodrom.

Pekić nije jedini pisac visoke književnosti koji se dotakao „aerodromske literature“ i svakako nije neko ko ima mnogo veze po bilo kom osnovu sa ADRENOHROMOM, ali ima ko jeste.

Čuveni Trevanian za kog se saznalo kasnije ko je (reč je filmskom pedagogu Rodu Whitakeru) pisao je niz romana pod raznim pseudonimima, među kojima je i ovaj kojim potpisuje čuveni SHIBUMI.

Taj roman o potomku japanskog generala i bele Ruskinje koji je postao plaćeni ubica sledeći nauk svojih predaka i sada se upušta u globtroterske pustolovine, bio je senzacija svog vremena.

Pre nekoliko godina, Don Winslow je napisao nastavak pod nazivom SATORI koji je bio backdoor script sa filmsku adaptaciju sa DiCaprijem, ali se film na kraju ipak nije desio. Ipak, ostao nam je nastavak iz pera velikana savremenog krimića u kom je taj format dignut na najviši nivo.

Ne znam da li su Vlajić i Feniks čitali SHIBUMI i SATORI ali njihov glavni junak, veliki internacionalni plejboj i kapitalista po danu, a plaćeni ubica i ljubavnik po noći podseća baš na Trevanianovog junaka.

Njegova antagonistkinja a kasnije partnerka, preslikana je Lisbeth Salander, i to iz najaerodromskije faze, dakle kada je Stieg Larsson umro a serijal preuzeo David Langercrantz.

Zaplet je kombinacije relativno generičke globtroterske avanture gde ovi junaci obavljaju svoje akcije, on kao ubica, koji kad uđe u prostoriju žene toliko žele da mu udovolje da se čak i same ubiju ako on treba da ih ubije, pa da se ne zamara; a ona hakuje delatnosti raznih opasnih ljudi.

Njihovi putevi se ukrštaju kada njega baka na umoru zakune da pronađe monstrume koji iz dece vade adrenohrom koji je, između ostalog, i nju kao staru bogatašicu držao u životu, a ona dođe nadomak do svog životnog otkrića gde se ta aktivnost radi.

Dakle, zavera je bazirana na budalaštini iz QAnona koju sam roman ne demistifikuje ali dobro, ovo je fikcija pa je u redu da i zaplet bude oslonjen na izmišljotinu. Svakako da je to masovno prihvaćena budalaština koja privlači pažnju dela javnosti koji je direktno ukopčan u medije koji plasiraju zavere.

Pisci direktno aludiraju na javne ličnosti poput Harveya Weinsteina itd. i ne kriju na koga misle kada ispisuju svoje redove.

Sama tehnika vađenja adrenohroma u formi reality showa koji je direktno preuzet iz SQUID GAMEa ispraćena je i trećim centralnim likom a to je mladi jutjuber koji voli da pravi čelendže i samog sebe namešta da se nađe u tom takmičenju.

U ovom romanu nema mnogo toga novog, gotovo ništa nije novo zapravo, sve je do granice neukusa dignuto iz poznatijih dela, ili teorija zavere, ili iz medija.

Ipak, ako se izuzme par zbunjujućih upotreba aorista, ili mešanje pojmova „pronalaska“ i „pronalaženja“, 480 strana ovog romana donose jedan konzistetan stil i izraz. Da li je to bio dobar lektor ili pouzdan AI, teško je reći, ali ADRENOHROM je naprosto jedan uglavnom pedantno izveden tekst, što se u našoj književnosti ne sreće često.

Uprkos tome što bi se ovaj roman mogao ubrojati u grupaciju sa UKUSOM STRAHA Zorana Petrovića, reč je o jednom ipak znatno zanimljivijem delu koje su napisali ljudi koji za početak i kad kopiraju na najočiglednije moguće načine poznate romane, pokazuje da ipak znaju gde žive, i razumeju neku osnovnu kauzalnost života.

U izvesnom smislu, ovaj roman svakako živi u paradoksu – on je previše oslonjen na superpoznata dela da bi ga mogao izdati veliki izdavač kao recimo Laguna ali opet dosta je veštije napisan od dela koja su im takođe derivativna i koja jesu objavili.

Drugi paradoks je da dosta toga što je u njemu preuzeto iz drugih poznatih dela, prosečan čitalac možda nije osvestio i koliko god to sve izgledalo kao neobjavljivo, možda ne bi bilo sasvim odbojno najširoj čitalačkoj publici.

Konačno, treći paradoks je to što je reč o romanu krojenom da bude bestseler koji nije promovisan i dostupan publici kod koje bi mogao napraviti neki rezultat.

Svakako da bi ovaj roman uz drastične izmene očigledno preuzetih delova iz veoma poznatih dela, uz lociranje svega na prostoru bivše Jugoslavije ipak mogao biti zanimljiv IP za potencijalnu televizijsku seriju, iako sam svojim imenom možda to ne bi mogao da izbori.

U svakom slučaju, ADRENOHROM je roman koji je uz sve svoje krupne nedostatke pokazao da ipak ima u ovom narodu one literarne snage koja nam je dala Luna kralja ponoći, samo sada više nisu ta vremena gde se takva roba traži.

Ali, ko je traži, može da je nađe.

Autor teksta: Dimitrije Vojnov