Ako ste mislili da je ovo još jedan clickbait naslov u kojem ću vam samo nabrojati deset društvenih igara koje treba da igrate ove jeseni — pa… možda i hoću.

 

Ali kasnije.

Prvo hoću da vam ispričam kako smo se mi igrali.

Kao mala, sa sestrama sam igrala _Mape_ u babinom naselju.

Na dva papira nacrtale bismo istu mapu. Nije to bila prava mapa naselja u kojem smo se igrale, već nekoliko kuća, ulica i mesta za skrivanje — taman koliko je potrebno da igra može da počne.

Onda bismo nacrtale tri mesta za skrivanje.

Na jednom ćemo se zapravo sakriti.

Jedna osoba traži, druga beži.

Pobednik je onaj ko uspe da se vrati „kući“, a da ga tragač ne uhvati.

Nismo imale društvenu igru.

Imale smo papir i olovku.

I to nam je bilo dovoljno.

Mama i tata su me naučili da igram _remi._

Tetke su ga u svojoj mladosti igrale kao lude. Ponekad se čak i kladile.

U izlazak.

U piće.

U kafu.

Ah, vremena.

One igraju, a ja sedim sa strane, željna pažnje, pa postajem ono malo dete koje je svima levo smetalo, sa svojih sto pitanja:

„A šta sad radiš?“

„A što si bacila tu kartu?“

„A ko pobeđuje?“

„A kada je moj red?“

Naravno, nisam tada znala da će mi jednog dana baš ta pitanja nedostajati.

Kasnije je za nas mlađe stigao _UNO._

Naravno, sa kartama kupljenim kod Kineza.

Odraslima je dugo trebalo da prihvate da postoji nešto što se zove _UNO_ i da je to, zapravo, prava igra.

A onda je postao nezaobilazan.

Matematika se učila uz tablić sa dedom.

_Ne ljuti se čoveče_ kod nas se, paradoksalno, nije mnogo igralo.

Ne zato što nismo voleli igru.

Nego zato što smo se naljutili već kod raspodele piončića.

Neko hoće crvenog.

Neko plavog.

Neko baš onog koji je neko drugi već uzeo.

I eto ti svađe pre prvog bacanja kockice.

U domu su me cimerke naučile da igram _jamb._

Na slovo, na slovo igralo se u vožnji, u dugim redovima čekanja i svuda gde bi nam bilo dosadno.

_Iks-oks_ se švrljao po sveskama na času kada nam je pažnja već odavno pobegla negde drugde.

A onda su došle velike kutije.

_Monopol._

Kasnije _Kapital._

Pa _Riziko._

I čitava ta nova generacija društvenih igara koje su izgledale ozbiljnije, komplikovanije i — za prosečnog igrača — prilično skupo.

Ali kada bi se jednom našle u kući, igrali su ih svi.

Deca.

Roditelji.

Gosti.

Komšije.

Neko je varao.

Neko se ljutio.

Neko je tvrdio da je pobedio iako svi znamo da nije.

Igra nikada nije bila samo igra.

Bila je razlog da sednemo za isti sto.

Da razgovaramo.

Da se takmičimo.

Da se svađamo oko pravila koja smo, vrlo verovatno, svi pogrešno zapamtili.

I onda mi je malopre dečko doneo _Brodove koji se potapaju._

Ali ne one naše.

Ne papirne.

Ne nacrtane hemijskom na karo papiru.

Pravi brodovi.

Pravo plastično polje.

Mreža.

Pomeranje.

Postavljanje brodova.

Sve spremno.

Gledala sam tu igru i nisam mogla da verujem da je ono što smo mi nekada crtali na papiru sada dobilo svoju plastičnu verziju.

I pobedila sam?

Ne.

Izgubila sam.

I nisam bila tužna.

Čak sam poraz podnela prilično dostojanstveno.

Samo sam pomislila:

Samo da papirni brodovi nikada ne odu u zaborav.

 

Autor: Milica Otović