• 0 Items - 0.00 RSD
    • Nema proizvoda u korpi.

800.00 RSD

Daleka zvezda

Ko je onda bio tamo? Bibijano ne zna. Jedino što je u tom trenutku možda znao bilo je da želi da ode, da se oprosti od Ruis-Tagla i da se više nikad ne vrati u taj goli i krvavi stan. Tim rečima. Mada, tako kako ga opisuje, teško da je stan mogao da bude besprekornije sređen: čistih zidova, knjiga složenih u metalnu policu, fotelja pokrivenih sa dva južnjačka ponča. Na drvenoj klupici bila je Ruis-Taglova lajka, koju je jednog popodneva iskoristio da nas privoli da napravi fotografije svih članova radionice. Kuhinja, koju je Bibijano video kroz pritvorena vrata, izgledala je normalno, ništa od gomila prljavog posuđa svojstvenih kući studenta-samca…

Broj strana: 147
Pismo: Latinica
Povez: Mek

Podeli:

O autoru

"Roberto Bolanjo je svakako jedan od najoriginalnijih latinoameričkih pisaca, a konkurencija u toj oblasti daleko od toga da je slabašna. Veoma obrazovan, duhovit i višeslojan, u svojih 50 godina života proživeo je i vojni puč u Čileu i izgnanstvo, i tumaranje svetom, radeći najprofanije poslove (poput noćnog čuvara ili đubretara) da bi se skrasio u Španiji gde i umire kao treći na spisku za transplataciju jetre. Iz njegovog opusa ovde izdvajamo roman „2666“ (naslov sugeriše broj ličnih imena ljudi koji se pominju u delu), kratku priču „Plaža“ napisanu u jednoj rečenici, te roman DALEKA ZVEZDA koji smo sa velikim ponosom objavili kao prvi u našoj novoj ediciji RIO MAGNUS."

Ko je onda bio tamo? Bibijano ne zna. Jedino što je u tom trenutku možda znao bilo je da želi da ode, da se oprosti od Ruis-Tagla i da se više nikad ne vrati u taj goli i krvavi stan. Tim rečima. Mada, tako kako ga opisuje, teško da je stan mogao da bude besprekornije sređen: čistih zidova, knjiga složenih u metalnu policu, fotelja pokrivenih sa dva južnjačka ponča. Na drvenoj klupici bila je Ruis-Taglova lajka, koju je jednog popodneva iskoristio da nas privoli da napravi fotografije svih članova radionice. Kuhinja, koju je Bibijano video kroz pritvorena vrata, izgledala je normalno, ništa od gomila prljavog posuđa svojstvenih kući studenta-samca. (Ali, Ruis-Tagl nije bio student.) Najzad, nije bilo ničega iole atipičnog, ako ne računamo buku koja je, ako hoćete, lako mogla da dopire i iz susednog stana. Dok je Ruis-Tagl govorio, navodno nije želeo da Bibijano ode; sudeći po Bibijanovim rečima, pričao je upravo da bi ga zadržao. Taj utisak, lišen iole pouzdanije podloge, doprineo je da nervoza mog prijatelja, po njemu samom sudeći, postane nepodnošljiva. Najzanimljivije je što je Ruis-Tagl izgledao kao da zapravo uživa: mogavši da uvidi da je Bibijano sve bleđi i uznojeniji, nastavio je da priča (pretpostavljam, o Bergmanu) osmehujući se. Stan je i dalje bio uokviren tišinom…