Imala sam oko četiri godine kada sam dobila svoj prvi šator. Bio je marke Pertini i služio je da se u njemu sakupe igračke kada dođu gosti ili kada je vreme za spavanje.

Imala sam oko šest godina kada sam se u dvorištu svoje komšinice igrala u šatoru sa drugaricom. Kamper je bio odmah pored, ali zaključan. Imala sam toliko pitanja. Gde točite vodu? Kako spremate hranu? Gde idete u toalet? Verujem da su mi na većinu pitanja odgovorili, ali sam ih vrlo brzo zaboravila.

 

Već naredne godine preko škole odlazim u kamp u Buljaricama. Tada se prvi put kupam u spoljašnjoj kabini, delim toalet sa svima drugima, čekam red za pranje zuba i do plaže stižem za pet minuta. Fenomenalno. Sve što znam jeste da sam od tada bila fascinirana tim načinom života.

Kasnije nikada nije bilo prave prilike da probam kampovanje, a vremenom me nije ni toliko zanimalo. Međutim, u nedoumici oko ovogodišnjeg letovanja odlučili smo se za moto-kampovanje. Cilj je bio da motorom obiđemo što više predela, a tokom putovanja promenili smo čak tri kampa – u Crnoj Gori, Albaniji i Grčkoj.

Iskreno, od opreme postoji sve što možete, ali i ono što ne možete da zamislite. Šoping je bio veliki, a sada smo bogatiji za šator, vreće za spavanje, dušek, prenosni plinski rešo i mnogo uspomena.
Ako niste znali, i kamp mesta se rezervišu unapred, a cena zavisi od toga da li dolazite automobilom, motorom ili kamperom, da li spavate u šatoru ili kamp-prikolici, kao i od toga da li koristite struju. Kampovi danas imaju gotovo sve – kuhinje, vešeraje, frižidere, restorane, prodavnice, pa čak i bazene.

Topla su jutra. Veš se osuši za nekoliko sati. Odeća je lagana, a ljudi nekako posebno veseli. Small talk nije obavezan, ali je divan kada se dogodi. Omiljeno pitanje postalo mi je: “Where are you from?” Jer se tada mapa sveta samo proširuje. Svako ima svoju priču, svoju rutu, svoj razlog zašto je baš tu. Ljudi su različiti, ali gotovo svi iskreno zainteresovani da vas saslušaju, preporuče skrivenu plažu ili upozore na najbolji put do sledeće destinacije.
Lepo mi je.

Nije ovo za one koji ne vole točkove, hiljade pređenih kilometara i neizvesnost. Nije za one koji će kukati da su se ukočili ili kojima je odmor moguć samo uz hotelski doručak i rezervisanu ležaljku u prvom redu. Nije ni za one koji ne žele da skuvaju kafu na malom plinskom rešou.

Ali jeste za sve one koji žele da putovanje bude više od destinacije.

Kupili bismo kamper jednog dana. Obećali smo jedno drugom.

Jer ljudi danas sve više kampuju.

Ali zašto?
Da li je kampovanje postalo popularnije zato što ga sve češće viđamo na društvenim mrežama? Rekla bih da jeste. Fotografije kampova uz jezera, kombija pretvorenih u male domove, jutarnje kafe ispred šatora i zalazaka sunca učinile su da ovakav način putovanja izgleda privlačnije nego ikada. Mnogi od nas su upravo tako prvi put poželeli da probaju. Dakle, da – inspirisali smo se sadržajem sa društvenih mreža. A da li nam se dopalo? Apsolutno.
Ali društvene mreže nisu jedini razlog. Poslednjih nekoliko godina putovanja su postala znatno skuplja. Cene hotelskog smeštaja u mnogim evropskim destinacijama porasle su za nekoliko desetina procenata u odnosu na period pre pandemije. U jeku sezone nije neobično da jedno noćenje u prosečnom hotelu košta između 120 i 200 evra, dok luksuzniji smeštaj višestruko premašuje tu cenu.
Kampovanje, međutim, ne znači samo „jeftinije putovanje“. Ono znači drugačiji način putovanja.
Koliko se zapravo uštedi? Zavisi od načina na koji putujete. Kada već posedujete opremu, noćenje u kampu za dve osobe sa šatorom često košta između 20 i 50 evra po noći, čak i u najlepšim delovima Mediterana. Kada sami spremate doručak ili večeru, troškovi hrane dodatno se smanjuju. Naravno, početna investicija u opremu nije mala, ali se ona vrlo brzo isplati ako kampujete više puta godišnje. Još važnije od toga, dobijate slobodu da danas spavate pored mora, a već sutra u planinama, bez vezivanja za jedan hotel i jednu adresu.

Možda je upravo u tome nova era turizma.

Ljudi više ne putuju samo da bi stigli na destinaciju. Putuju da bi doživeli put. Da bi upoznali ljude koje nikada više neće sresti. Da bi se probudili uz zvuk talasa umesto hotelskog alarma. Da bi shvatili koliko im je zapravo malo potrebno da budu srećni.

Šta je ono zaključno što mogu da vam kažem?
Nije kampovanje za svakoga. Kao što nisu ni hoteli. Neko voli pet zvezdica, neko pet dana na istoj plaži, a neko pet država u jednom putovanju. I sve je to u redu.
Ali, ako me pitate šta sam naučila, rekla bih da je najveći luksuz danas sloboda da promenite plan. Da ustanete ujutru i odlučite da vam je sledeća destinacija udaljena trista kilometara, pa da tamo stignete do zalaska sunca. Da večerate ispred šatora, a ne u restoranu sa rezervacijom. Da upoznate ljude čija imena možda nećete zapamtiti, ali ćete pamtiti njihove priče.
Nova era turizma možda nije nastala zbog kampovanja.

Možda je nastala onda kada smo shvatili da više ne skupljamo destinacije, već uspomene.

 

Autor: Milica Otović