Zorica je kupovala na recku.
Ne zato što nije imala novca.
Nego zato što ga u tom trenutku nije imala dovoljno.

Na pijaci bi videla lepe zavese za kuhinju i rekla prodavcu:

„Daj mi, platiću sledeće nedelje.“

I sledeće nedelje bi platila.

Nekad bi uzela nešto na recku od komšinice, nekad od prodavca sa pijace, nekad bi pozajmila od nekoga koga poznaje.
Nije govorila o tome nikome,
jer dugovati je bilo sramota.

Zorica je svoju decu učila da ne traže novac od drugih.

„Zaradi.“

„Nemoj nikome da duguješ.“

„Nemoj da tražiš od bake.“

„Ako nemaš — nemoj da kupuješ.“

Pošteno je samo ono što možeš da platiš svojim novcem.

Zoričin muž je kupio auto. Nije imao dovoljno. Pozajmio je od kuma. Nije rekao Zorici.

Kum nije rekao nikome.

I to je opet ostalo između njih dvojice.

Jer je i to bilo sramota?

A onda sam počela da razmišljam koliko je zanimljivo što smo odrastali sa idejom da je pozajmljivanje novca nešto o čemu treba ćutati.

Kao da dug govori nešto o nama.

Kao da ako nekome dugujemo, nismo dovoljno sposobni.
Dovoljno vredni.
Dovoljno uspešni.
Dovoljno odrasli.

A onda postoji banka.

I tu se nešto čudno dogodilo.

Kada pozajmiš novac od kuma — kriješ.
Kada pozajmiš novac od banke — potpišeš ugovor.

I odjednom nije sramota.
Nema neprijatnog razgovora sa kumom.
Nema „vratiću ti sledećeg meseca“.
Nema osećaja da nekome nešto duguješ lično.

I zato možda kredit doživljavamo potpuno drugačije.

Banka nije osoba koja sedi za našim stolom i
ne pita nas kada ćemo vratiti.
Ne gledamo je na slavi. Ne krijemo se od nje jer je dug postao institucija.

A Zorica nikada nije pomislila da ode u banku. I tome je učila svoju decu.

Ali možda smo u toj priči otišli i predaleko.

Nije svaki dug neodgovornost i nije svako pozajmljivanje znak da neko ne zna da upravlja svojim životom.

Nekada pozajmiš jer ti treba.
Nekada jer ulažeš.
Nekada jer nemaš drugu mogućnost.
A nekada samo zato što ne želiš da čekaš.

Nije isto pozajmiti novac da bi kupio stan, pokrenuo posao ili rešio nešto važno i pozajmiti novac da bi održavao život koji ne možeš da finansiraš.

Ali ko nas je naučio da napravimo tu razliku?

Zorica nije.

Ona je naučila svoju decu samo jednom:

„Ne duguј nikome.“

I možda je to dobra životna lekcija.

Ali nije dovoljna finansijska lekcija.

Jer danas možemo da dugujemo banci, kartici, prijatelju, porodici, državi, aplikaciji, prodavnici.

Možemo da kupimo nešto danas i platimo za šest meseci.

Možemo da uzmemo novac koji još nismo zaradili.

I zato pitanje više nije samo:

„Da li je pozajmljivanje novca loše?“

Nego:

„Da li je dug zaista sramota — ili smo samo naučili da ga se sramimo kada ima lice?“

 

Autor: Milica Otović