Radila sam par meseci u jednoj prelepoj Cafe Knjizari za decu u Beogradu. Već sam imala celu ideju za kvalitetno vreme sa decom dok nisam počela da se osvešćujem. Malo mi je bilo žao svih roditelja koji su samo došli da deci neko drugi posveti pažnju dok oni pijuckaju vrhunski espresso.

Radila sam par meseci u jednoj prelepoj Cafe Knjizari za decu u Beogradu. Već sam imala celu ideju za kvalitetno vreme sa decom dok nisam počela da se osvešćujem. Malo mi je bilo žao svih roditelja koji su samo došli da deci neko drugi posveti pažnju dok oni pijuckaju vrhunski espresso.

No, više niko neće svratiti u knjižaru punu knjiga. Verujte. Sad je tu mnogo više ukrasa, šolja, set poklona, globusa, mašni, tašni, nego knjiga. I svi naslovi su HIT, a neki su i samo danas ili letnji popust. Retko prvo pročitam naslov, pa onda vidim cenu knjige. Obično sam je prvo videla na tiktoku. Mi danas zapravo čitamo ono što gura algoritam, više nego što je zapravo potrebno čoveku.

Sada ću opisati šta je kafić, u principu. Zatim kako ja vidim kafić, i onda ću porazmisliti o tome šta je to zapravo cafe klub i da li je on to što je čoveku potrebno danas.

Živela sam sama četiri godine i odlazak samoj negde mi je postao prirodan i nepodnošljivo dobar. Kada odem sa nekim svojim, ali drugačijeg tempa, shvatila sam da mi smeta. Socijalizacija je bila dovoljna u toj meri da sam u kafiću. Kafe sa drugima se rezervise i upisuje u kalendar. Nekada sam se divila osobama sa rokovnicima i kalendarima, sada mislim da su tužni. U principu, kafić je priča, energija, druženje i realno nema ni jednu negativnu konotaciju, sem što je skup ukoliko ga često posećujete. U principu, veća je ušteda napraviti kafu i prošetati sa nekim ko ti znači. Ali kafic je ambijent. Namenjen je za da ti ispričam momenat.

Klub čitalaca je nekako ili nepostojan u savremenom svetu, ili previše dobar jer poseduje sve ono što je neophodno savremenom čoveku. Poseduje tišinu, vreme za sebe, čitanje, knjigu, temu i priču, emociju, kritičko mišljenje. Realno, fali mu kafa. Još kada bi se uz kafu uključio i razgovor, načelno o onome što se pročita, tada kafe klub postaje centar i jezgro čitave civilizacije i njenog postojanja. Zbog toga i ne postoji, bar ne u svoje iskrene svrhe. Ali kafe klub olaksava čoveku sve ono što bi mu oduzelo vreme, motiviše ga i spaja sa drugima. To se mora naplatiti i oporeziti, tom kafom i kupljenom knjigom.

Moje pitanje s početka je bilo zašto su knjižare počele da liče na kafiće.

Želimo svuda da možemo da popijemo kafu jer smo konstanto u vapaju za još kofeina i energije. Ne čitamo zato što volimo, jeć zato što je to neko rekao da je kul i da treba, baš kao i kafići. Obično ne želiš samo da knjiga bude poklon, misliš da to nije dovoljno. Ali lepo je imati kafić, svuda ako može. I lepo je popiti knjigu uz kafu. Mislim da je istina realna ali tužna – samo knjige nisu više toliko profitabilne.

Autor: Milica Otović