Videla sam na Instagramu jedan novi trend pa bih da ga probam.

Ja sam jednostavna devojka.

Volim:

toplo ćebe,
dobru kafu,
debelu hladovinu,
male mačke,
porodicu,
dobru frizuru,
uredne nokte…

Zapravo, poenta ovog trenda jeste da budemo što jednostavniji.

Ne mislim da je sramota voleti luksuz. Naprotiv. Lepo je otputovati, lepo je odsesti u dobrom hotelu, lepo je kupiti sebi nešto što dugo želiš. Ali lepo je i naučiti da uživaš u stvarima koje ne koštaju mnogo.
I onda sam se zapitala:

Šta nas je to nateralo da se vratimo jednostavnim stvarima?

Zašto danas toliko govorimo o sporom životu, minimalizmu, digitalnom detoksu, životu u prirodi, domaćoj hrani, analognim fotoaparatima, knjigama i tome da nam je potrebno „manje“?

Možda odgovor nije toliko romantičan.
Možda je u pitanju kriza modernosti.

Modernost nam je obećala da ćemo imati više vremena.

Tehnologija će raditi umesto nas, mašine će nam olakšati posao, internet će nam omogućiti da sve završimo iz svoje sobe, a svet će nam biti dostupan na nekoliko klikova.

I jeste.

Samo što se nekako dogodilo da, što nam je više stvari postajalo dostupno, to smo imali manje vremena da ih zaista doživimo.

Danas mogu za nekoliko minuta da naručim ručak, rezervišem hotel, kupim haljinu, zakažem pregled, pogledam film ili razgovaram sa nekim ko je hiljadama kilometara daleko.

Sve je postalo instant. A onda smo krenuli da se pretrpavamo. Obavezama. Poslom. Novcem. Stvarima. Informacijama. Mogućnostima. Kao da smo, u pokušaju da život učinimo lakšim, napravili život koji stalno traži našu pažnju. Svet može odmah, pa smo počeli da očekujemo da i mi možemo odmah.
Odgovor na mejl.
Poruke.
Rezultat.
Napredak.

Zaboravili smo da neke stvari jednostavno ne funkcionišu tako.

Knjiga se ne pročita odmah.
Odnos se ne izgradi odmah.
A dobar život se, koliko god pokušavali da ga optimizujemo, ne može isporučiti na kućnu adresu.

Možda zato danas toliko čeznemo za jednostavnošću. Minimalizam više nije samo estetika enterijera sa belim zidovima i jednom stolicom. Postao je način života koji nam obećava da ćemo konačno imati manje stvari o kojima moramo da mislimo.

Manje garderobe, obaveza, ekrana, ljudi.

Još zanimljivije mi je to što ono što je nekada bilo podrazumevano danas postalo trend.
Sedeti na terasi bez telefona.
Piti kafu iz keramičke šolje.
Otići na selo.
Kupiti hleb u maloj pekari.
Čitati knjigu umesto skrolovanja.

Čak smo i „ne raditi ništa“ pretvorili u lifestyle.

Postoje retreat-i za odmor od svakodnevice, aplikacije za digitalni detoks, vodiči za slow living i čitava estetika života koji bi trebalo da bude – jednostavan.

I tu nastaje paradoks.

Toliko smo zakomplikovali život da sada moramo da učimo kako da živimo jednostavno.
Modernost nam je obećala da će nam život učiniti jednostavnijim. I dobili smo to. Samo što smo negde usput dobili i nešto što nismo tražili – stalnu potrebu da biramo, radimo, kupujemo, napredujemo, odgovaramo i budemo dostupni.

Od toliko mogućnosti više ne znamo šta nam je zaista potrebno.

Od toliko načina da budemo povezani da nam je teško da budemo prisutni.

I zato danas jednostavnost izgleda kao spas.

Ne zato što smo odjednom postali skromniji.

Već zato što smo se umorili od sopstvene modernosti.

Ako sklonimo sve što nam je moderni život rekao da moramo da imamo, postignemo, kupimo i iskusimo — šta ostaje?

Možda nije mnogo.

Vreme.
Mir.
Ljudi koje volimo.
Zdrav odnos prema sebi.
Malo prostora za dosadu.
Kafa koju ne pijemo usput.
Dan koji ne moramo da opravdamo produktivnošću.

Možda se zato ovaj trend „jednostavnog života“ pojavio baš sada.

Ne da nas vrati u prošlost, već da nas podseti da nije sve što možemo da imamo nešto što nam je istinski potrebno.

Šta je to što nam zaista treba, kada sklonimo sve ostalo….

 

Autor: Milica Otović