Proteza
750.00рсдNe kaže se slučajno da je Martin u evropsku književnost uneo duh „tarantizma“ pre pojave samog Tarantina, o čemu možda ponajbolje svedoči roman Proteza, po čijim je motivima u Španiji snimljen i igrani film. Radnja je smeštena u Barselonu, krajem 70-tih godina prošlog veka, gde nam pisac, kroz ogoljene likove, na brutalan način pripoveda priču o osveti, bez ikakvog ulepšavanja i bez bilo kakve želje da bilo ko od glavnih likova bude iole simpatičan čitaocu. Naprotiv, on nam ih servira onakve kakvi jesu, to je to, želeli mi to da prihvatimo ili ne.
Kreativno čitanje, Knez Wracharsky
Pred nama je zasigurno najbolji „crni roman“ napisan na španskom jeziku. Ovo je priča o nasilju, o nerazumnom, neshvatljivom, iracionalnom nasilju, koje sjedinjuje dva čoveka u svojevrsno „krvno bratstvo“ koje samo krvlju može biti raskinuto.
Diario Público
Neponovljivo
750.00рсдZoran Ćirić je veliki jer njegove priče uvek direktno govore o onome šta ljudi osećaju u stvarnom životu za koji podjednako slute da im pripada i da im ne pripada. Kod njega nema poricanja, niti nagodbe, a kamoli propovedi; on ne smatra da je biti beskompromisan ili buntovan nekakva velika stvar. I najveći otpadnici/odmetnici osećaju isto što i obični ljudi. Jer se kod Zorana Ćirića uvek nešto dešava što te natera da se setiš od čega si napravljen. Nasilje. Neprijateljski seks. Razjarena frustracija. Komični bes, tragični bes, nadrealni bes, lirski bes – ali uvek čisti bes. Mučne a providne misterije. Čekati u podzemnoj ili izaći na ulicu ali ostaviti novčanik kod kuće. Nositi čelični donji veš. Izbegavati mračna mesta koja šire asfaltiranu tišinu. Zaobilaziti usamljenike koji ne hodaju kako bi trebalo. I zaboraviti na sve dobre savete kao i na sopstveni recept koji kaže šta učiniti da sve bude u redu…
Kvintni krug
690.00рсдKvintni krug, komedija sa pevanjem na ivici pucanja, kako autorka žanrovski određuje svoj tekst, precizna je i sublimna slika ovog doba. Uz spisak lica stoji: Koni – pevačica i kućna diva, Faki – menadžer, kompozitor, tekstopisac, Angelina – dadilja i student, Kole – muž pevačice i poslovni čovek, Nevenka – novinarka i prijateljica, Voks – koreograf i telohranitelj. I svuda napomena: ima još.
Ima još, jer njih šestoro su sve i svi: javne ličnosti, telohranitelji, studenti sumnjivih fakulteta. Bivše prostitutke i kradljivice, dileri droge ili preprodavci parfema i firmirane garderobe. Iznevereni supružnici, roditelji bez interesovanja za potomstvo, prijatelji iz interesa.
Autentičnost priče garantuje pisac, rečeno je. Ali autorka nije samo, kroz sirovu leksiku i dramski uverljivu situaciju oslikala doba, već je dala i objašnjenje svih iskliznuća iz čestitosti, dostojanstva, empatije. U orvelovskoj stvarnosti, Koni ispred svog oltara – QLED televizora, živi simulakrume kojima meri vrednost sopstvene egzistencije. U ležernoj kombinaciji marke „Kežual“ – koja joj zateže ono što ne sme biti šljampavo, i otkriva onoliko koliko je potrebno da erogeno telo diše, ona ne može, kao ni drugi junaci, ni dati od sebe ništa više, od zapevavanja „na prazno“.
Kvintni krug je surova, snažna, otrežnjujuća priča. Za one, koji još umeju da čitaju.
Dr Ana Stišović
NIŠVIL
620.00рсд„Nišvil je doslovno pesnica u glavu srpskom literarnom establišmentu, poludirekt sa juga Srbije iz kojeg su dolazili najslavniji domaći bokseri.“
(Dinko Tucaković, „Borba“, 1994)
„Obaveštavam čitaoce da Niš više ne postoji. Na mestu gde se nekada taj grad nalazio iznikao je Nišvil, mitski prostor Univerzalne Palanke, veliki polis turbo-folk utopije o kome piše Zoran Ćirić, jedna od najosobenijih ličnosti novije srpske proze, čovek koji je na vreme shvatio da je autsajderstvo (naša) sudbina. Nije u takvom osećanju usamljen: Niš (odnosno Nišvil) postaje kolevka jednog novog kreativnog senzibiliteta koji – ako bude sreće – može dokrajčiti ovu nesnošljivo predugu agoniju srpskog deseteračkog romantizma.“
(Bogdan Tirnanić, „Politika“, 1995)
„U Nišvilu se u potpunosti pokazuje Ćirićeva pripovedačka strategija: to je proza koja ne preza ni od čega, ponajmanje od spremnosti da se neprekidno menja i da se poigrava tabuima svih vrsta. U isto vreme, to je proza koja je u dosluhu sa nizom alternativnih i neknjiževnih svetova – od rokenrola i izmenjenih stanja svesti do filma i politike, od džeza i pornografije do novokomponovane narodne muzike i umetničke avangarde.“
(David Albahari, pogovor drugom izdanju, 2002)
Sin hiljadu ljudi
690.00рсдIako je u Maevom delu žensko prisustvo bitno, razjašnjeno i neophodno, u patrijarhalnoj tradiciji to nije tako. San o Bogu Ocu koji sâm stvara ljudsko muško stvorenje jednostavnim izgovaranjem božanske reči nad šakom gline, i koji potom stvara Evu iz jednog od njegovih rebara, opravdava jevrejsko-hrišćanske konvencije o pravima muškarca nad ženom, tvorca mužjaka nad stvorenom ženkom. Božanska muška moć se imitira kroz vekove: u hrišćanskom trojstvu, u alhemijskim ritualima koji rađaju homunkulusa (kako je kasnije tvrdio Geteov dr Faust), u kabalističkoj magiji koja daje život Golemu u Pragu XVIII veka, u delu doktora Frankenštajna koji čini da se rodi čudovište pribegavajući isključivo nauci, bez žene koja bi ga mogla začeti, a danas u elektronskom svetu koji omogućava stvaranje „dece” i virtuelnih prijatelja u imaginarnim porodičnim vezama Fejsbuka. Svim ovim patrijarhalnim fantazijama, Mae suprotstavlja još jednu plemenitiju i ostvarljiviju: fantaziju o „sinu hiljadu ljudi”, kako muškaraca tako i žena. Svi odgovaramo toj definiciji.
Alberto Mangel
Kljun u oku
685.00рсдU mraku i magli poslednje decenije dvadesetog veka, u mračnoj srpskoj provinciji zatičemo detektiva Svetislava Krvavca i od prve rečenice postajemo svedoci događaja u koje je upleten, a u koje smo, ako se već sećamo devedesetih, upleteni svi zajedno.
I potpuno je nebitno da li devedesete poznajete iz iskustva ili tek iz priče, svakako ste upleteni. Zvuči kao da nemate mnogo izbora. Izbora nema ni Svetislav Krvavac, najveći detektiv tog dela istočne Srbije, ali se, upleten do lakata, trudi da se izbori sa onim što ga je snašlo i sebi obezbedi, ako ništa drugo, onda makar – mogućnost izbora.
Kada bi ova knjiga mogla da se čuje, bila bi to plejlista nepovratno podešena na shuffle, a na njoj bi se nizale teške rokačine, opskurni narodnjaci, topot đonova i zvuk košave, dok iz off-a klize lenje deonice na saksofonu.
Kada bi ova knjiga mogla da miriše, zapljusnuo bi vas zadah močvare koju komešaju bure jeftinih parfema, laka za kosu i benzina koji se prodaje na ulici.
Kada bi ova knjiga bila film, bio bi to film sa glumcima koji stranice scenarija dobijaju ponekad na kašičicu, ponekad u talasima, ali ne od jednog, već od nekoliko scenarista. Zamislite da gospodin Duško Kovačević sedi za stolom, piše, odmah prosleđuje tekst glumcima, ali papire usput presreće zaludni Kventin Tarantino i potura ono što je on, sakriven u tami filmskog studija, zapisao. Na sve to, obojica (i Kovačević i Tarantino) imaju ozbiljnih problema sa nedisciplinovanim glumcima sklonim improvizacijama.
Ako biste želeli da gledate taj film, onda želite da pročitate ovaj roman.
Kreativno čitanje
Knez Wratcharsky
