Autobiografski.

Još iz gimnazijalskih dana gajim ljubav prema četvrtku. Najlaganiji dan u nedelji, ili sedmici. Kako sam iz Gornjeg Milanovca, mi volimo da povezanost sedam dana nazivamo pre jednom nedeljom nego jednom sedmicom. Zašto, ni ja ne znam. Možda smo hedonisti pa prosto skup svih dana volimo da nazivamo nedeljom.

Možda nam je mnogo ta jedna reč više u rečniku. Inače četvrtkom izlaze lokalne Takovske novine pa je to možda i neka simbolika ovde. Kada sam doša iz Beograda, pokušala sam da je ponovo uvedem, ali nije mi najbolje išo. Pa dobro, kako to uvek biva, dobre stvari ne treba menjati. Znači četvrtak je najbolji dan zato što nije ponedeljak, utorak, sreda, a ni petak, subota, ni nedelja. Ponedeljak nije najbolji dan jer je naporan, mučan, podrazumeva rano ustajanje, velike promene ili nove navike. Nije ni utorak da deca imaju folklore, probe, fudbale, ispijaju se kafe sa društvom i uvek je neka utakmica. Utorak nije toliko zagrejan, ali nije ni u sredini kao sreda pa sve ono što se nije stiglo u ponedeljak ili utorak da se strpa tu. Niko vas neće pozvati u ponedeljak ili utorak, uvek će to biti sreda. Sreda je mali petak, mali predah. Ali u petak se niko ne poznaje i ne čuje od preglasne muzike na radiju ili u izlasku. Petkom se ne radi i sve je više produženih vikenda. A vikendom se sređuje kuća, neki to zovu wellness i spa.. No ako imaš para možda i otputuješ negde, ali retko. Uvek je to wellness i spa, da budeš svež za ponedeljak, tj za okolinu, ni slučano za sebe. E zato je četvrtak najbolji dan. Ne zato što je nebitan ili zato što svi imamo utisak da smo prespavali svaki četvrtak za života, već zato što tada najčešće imamo vremena da popijemo kafu sa sobom. Ne ističe nam nikakav rok, nema nikakvih obaveza, i one uglavnom četvrtkom mogu da se preskoče. Četvrtkom se rade hobiji, popravljaju stvari po kući, pravi se sok od višanja ili neke palačinke. Kako volim četvrtak. Inače volim svaki dan, al četvrtak nekako posebno. Zovem se Milica, ponekad sam overthinker, kako kažu danas, pa mislim da mi je spas da neke stvari i neka klupka u glavi razmotam na kreativan način, na primer ovde. Nego da ih sama sa sobom razmrsujem. Izgledam umišljena, a ja zamišljena.. Mnogo se glasno smejem, ne umem da lažem. Mnogo crvenim kada mi je neprijatno i ne umem da lažem. Ah, da, rekla sam to. Trudim se da ne budem toliko dobra, možda i nisam dobra samo sam umislila, tj. zamislila. Razmažena sam do bola i hoću sve i odma, pa mi je teško od neljubaznih ljudi i neprijatnih situacija. Plačem kao kiša svuda i na sve, na sreću, na tugu, na ljutnju i najviše na lepo i na hvala. Toliko mi je lepo kad kažem hvala, a tek volim te. Valjda jer to radim iskreno i nežno. Kao cvetić. Volim leto i sunce, volim žvot, volim da pišem, volim da pričam. Brzo i glasno, pričam kao kad besedim. Neko bi rekao da sam top lik, nekome sam samo previše. I sve je to okej, jer je ponekad i meni sebe previše, pa se istresam kao tepih. Sve me zanima i volim da budem u toku sa vremenom. Volim boje. Ne volim rat. Rat baš mrzim, jer ne volim kada su ljudi razdvojeni, kada pate. Ne volim smrt i ne volim nasilje. Volela bih da mogu da pobedim rat, zato sam i završila Fakultet mira ili ti bezbednosti. Jednom su mi rekli bezvrednosti pa sam se opasno naljutila, jer mir ima itekako veliku vrednost samo ljudi to ne prepoznaju i ne vide. Svima treba jedan spasilac u drušvu, šteta što se to više ne uči na mom fakultetu. Ali zato sve znam o ratu, valjda ako treba da se boriš protiv neprijatelja treba dobro da ga upoznaš. Taj rat i to.

Pišem ovo ovde jer nemate vremena za velike romane i misli pa ću se potruditi da ono što vidim, saznam i pročitam prepričam vam ovde. Ako vam se dopada, meni će biti puno srce. Ako vas još inspirišem, zadivim, zapitam, informišem ili podstaknem na neko razmišljanje, pa poludeću od sreće. Imam svoj neki direktniji stil pisanja, da imamo utisak kao da se poznajemo, i da smo na kafi. Raspoložena sam i da čujem neku vašu priču i da je ispričam na svoj način. Pisaću vam o svemu. Četvrtkom. Jer je četvrtak najbolji dan. Pišite i vi meni. Volite se i čitajte. Barem ovo malo, četvrtkom.

Autor: Milica Otović